Studentkinje sa Kembridža skupljale su novac za bolnicu veterinarskog fakulteta

Kada su se pre deset godina sredovečne Engleskinje slikale bez odeće da bi prikupile novac za borbu protiv leukemije nisu ni slutile da će otvoriti dekadu golišavih humanitarnih kalendara, i da će se od Amerike do Australije pred objektivima skidati bibliotekarke, vatrogasci, veterinari i mnogi drugi, svako sa određenim plemenitim ciljem.

Sve je počelo kada su koleginice Anđele Bejker sa Ženskog instituta u Jorkširu počele da skupljaju novac pošto se njen suprug Džon razboleo od limfoma. Namera im je bila da kupe sofu za prijatelje koji su dolazili da ga posećuju u bolnici. Džon je nažalost umro 1998, ali su odvažne dame, njih 11, već sledeće godine stale gole pred objektiv profesionalca. Nastao je crno-beli kalendar koji je prodat u 88.000 primeraka. Sav novac je uplaćen u fond Univerziteta u Lidsu za istraživanje limfoma i leukemije, gde i danas stoji plaketa u spomen na Džona Bejkera i „izuzetan humanitarni rad devojaka sa kalendara”.

Dame sa Ženskog instituta pravile su kalendare još četiri puta za poslednjih deset godina, svaki put sa velikim uspehom, i do danas su sakupile oko milijardu i po funti za vodeće britansko udruženje za borbu protiv leukemije.

Ove godine su se okupile u aprilu, tačno na desetogodišnjicu i napravile kalendar, prvi u celosti u boji, koji se može kupiti preko Interneta za desetak funti.

Isto toliko košta i onaj na kom su razgolićeni pozirali čelnici nekoliko londonskih tehnoloških firmi. Od prikupljenog novca biće obezbeđena obuka na računarima za indijsku decu ometenu u razvoju. 

Studenti veterine sa Kembridža slikali su se prošle godine za kalendar da bi prikupili novac za neophodnu opremu za bolnicu veterinarskog fakulteta, odeljenje za kancer.

Originalne devojke sa kalendara inspirisale su poznati holivudski film (Calendar Girls, 2003) sa oskarovkom Helen Miren u glavnoj ulozi, a kasnije je nastala i pozorišna predstava (2008).

Izrodila se takođe i nova vrsta „analitičara”. Oni koji su dugo proučavali šta ima prođu kod publike došli su do zaključka da pokazane bradavice i seksualno suviše eksplicitne fotografije pre odbijaju nego što privlače potencijalne kupce.

Australijanka Pamela Tarner koja je doktorirala na „goloj humanosti” kaže da je od kraja devedesetih objavljeno 6.000 sličnih kalendara. Zaključila je da najbolje prolazi humor i što veće odudaranje modela od onih idealnih koje nam serviraju filmovi i reklame, dakle što manja sličnost sa Pirelijevim devojkama.

Zabeležni su i slučajevi da je projekat umesto da prikupi novac koštao organizatore. Tkalje iz istočnog Saseksa shvatile su „da im se sve vidi” tek kada je kalendar odštampan, pa je svih 10.000 primeraka bačeno.

Sredovečne majke iz jednog sela u Španiji, koje su na ovaj način htele da prikupe novac za seosku školu, završile su u dugovima i 5.000 neprodatih primeraka kalendara. Na fotografijama su bile pokrivene samo novogodišnjim trakama.

Australijske fudbalerke na kalendaru za 2000. godinu kritikovane su da su se suviše otkrile, što je Tarnerovu navelo na zaključak da je za uspeh ovakvog jednog kalendara važno da ženska tela budu deerotizovana i predstavljena više kao majčinska.

Kod nas ova vrsta humanitarnog angažovanja nije zaživela. Pionirski poduhvat poznatih muškaraca protiv trgovine ljudima privukao je pažnju, ali nije predstavljao inspiraciju za druge.

Na plakatima na kojima je pisalo „Žene nisu meso” pojavili su se novinari Jugoslav Ćosić, Dejan Anastasijević i Željko Bodrožić, reditelj Milutin Petrović, glumci Branislav Lečić i Vukašin Obradović i direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac.