Када их неко упита колико је сати, већина људи ће погледати на свој ручни сат. Међутим, пре нешто више од једног века, тешко се могло замислити да би један господин који држи до свог угледа могао да учини тако нешто. Разлог је једноставан: није имао ручни часовник. Господа су тада носила гломазне и непрактичне џепне сатове, са масивним ланцем који се протезао преко стомака и сматрао се важним статусним симболом.

Часовници „на наруквици” били су резервисани за нежне женске руке и сматрали су се више модним детаљем него предметом који може бити од практичне користи. Предрасуде су ишле дотле да су неки чак тврдили да би радије обукли сукњу него што би сат ставили на руку.

Историчари нису сигурни ко се први досетио да механичком сату дода наруквицу и „премести” га из џепа на руку, како би се лакше употребљавао. Већина се слаже да је први прави ручни сат настао, а где би другде – у Швајцарској, у радионици часовничара Жакет-Дро и Леше у Женеви, 1790. године. Током наредног столећа жене су часовнике носиле као накит, а један од најлепших сачуваних ручних сатова, начињен од злата и опточен бисерима и смарагдима, припадао је Наполеоновој жени Жозефини и направљен је 1806. године. Међутим, овај „модни детаљ” међу Парижанкама је постао популаран тек почетком 20. века.

Ручни сат међу мушкарцима је ушао у широку употребу тек после великих ратова. Док су се господа поносно шетала носећи своје џепне часовнике, војници, којима су брзина и усклађеност током напада били од пресудне важности, нису имали времена да усред битке траже сат по џеповима, већ су га кожним тракама везивали око руке. Сматра се да су се тога први досетили немачки војници, крајем 19. века. У Другом бурском рату (1899–1902) британска војска је, како се верује, победила захваљујући, поред осталог, и томе што су њени војници, за разлику од бројчано надмоћног непријатеља, имали ручне сатове који су им омогућили да синхронизују покрете својих трупа.

Војнички часовници стално су усавршавани. Њихови бројчаници, који у почетку нису имали никакву заштиту, прво су прекривени стаклом, које је затим заштићено поклопцем од метала са рупицама.

Ипак, ручне сатове су и даље носили само даме и војници. У широку употребу ушли су тек после Првог светског рата, када су се савезнички војници вратили кући, доносећи ове часовнике са собом, као „успомене из рата”. Први ручни сат намењен искључиво мушкарцима направио је Картије за једног бразилског пилота, а ове часовнике прославио је Ханс Вилсдорф, оснивач фирме „Ролекс”, који је много улагао у њихову тачност и поузданост, а направио је и први потпуно водоотпоран сат.

Д. Д.