Sendviči su obično hrana koja se nosi na posao, u školu, na izlet, kao deo užine, ručka, obroka uz rad, učenje ili razonodu. Međutim, mogu da budu veoma ukusan deo novogodišnje trpeze, koji će najluđu noć da napravi još zanimljivijom. Formula je jednostavna: namazan hleb, pa nešto fino odozgo a – gotovo za minut. Pun stomak za – deset minuta. 

Uglavnom reč je o „specijalitetu”sa jednim ili više slojeva „nadgradnje”, kombinacije neverovatne, počev od povrća, mesa, sira i (ili) sosa, začina..., đakonija koje se uglavnom „skrivaju” po skrajnutim „prostranstvima” maltene svakog frižidera!

Ideja nalik savremenom sendviču je postojala još kod starih Jevreja koji su „pakovali” jagnjeće meso i gorke travke u hleb! A u srednjem veku su se recimo tanke kriške hleba, po pravilu hrapavog i malčice ustajalog, upotrebljavale umesto tanjira. Posle gozbe, ostaci tih „tanjira” su davani psima, ali veoma često i prosjacima.

Sam naziv sendvič je po legendi nastao u 18. veku zahvaljujući engleskom aristokrati Džonu Montagu, četvrtom lordu od Sendviča, koji je obožavao da u isto vreme i jede i karta se! A da bi obe ove strasti mogao da praktikuje istovremeno, zahtevao je od svog sobara da mu omiljenu hranu služi između kriški hleba baš u vreme kada drži svoje kartaške adute u ruci. Praktična strana ovog aristokratskog zahteva se ogleda u istovremenom jelu i kartanju, a da se pri tome ne uprljaju karte za igru!

U legendu o nastanku sendviča se može uplesti i teorija italijanskih etnologa, koji ovu priču o lordu od Sendviča povezuju sa njegovim zadovoljstvom u istovremenom igranju golfa i utoljavanju gladi. Navodno, da ne bi uprljao štap za golf, on je zahtevao od intendanta da mu jelo pakuje u hleb!

E, sada, da li je reč o kartama, ili o golfu, za ljubitelje sendviča kao hrane miliona, uopšte nije važno! Važno je da sendvič bude ukusan. I da je posle kartanja (ili golfiranja) nastavio da se širi baš u muškom društvu za vreme društvenih igara i raznih zabava. Popularnost sendviča je iz Engleske prešla u Španiju u 19. veku, kada je ovakav način pripremanja jela prihvaćen i od radničke klase, kao brz, mobilan i jevtin obrok. Iz Španije se „epidemija” sendviča prenela na Mediteran, a posle po čitavom svetu. U SAD se sendvič pojavio tek u prošlom veku, i to kao deo večere. A danas se svrstava u takozvanu brzu hranu.

Na kraju još da objasnimo da se reč „sendvič” može koristiti izvan prehrambenog konteksta, kao objašnjenje da se nešto nalazi između dve stvari. Recimo, Nikola Žigić se veoma često nalazi u sendviču. „Centarfor srpske reprezentacije se našao u sendviču dvojice odbrambenih igrača protivnika” –  urla uzbuđeno TV-komentator. I, šta bi od svega?

Žigić je opet „zabio gol”. Iz čistog sendviča!