Сендвичи су обично храна која се носи на посао, у школу, на излет, као део ужине, ручка, оброка уз рад, учење или разоноду. Међутим, могу да буду веома укусан део новогодишње трпезе, који ће најлуђу ноћ да направи још занимљивијом. Формула је једноставна: намазан хлеб, па нешто фино одозго а – готово за минут. Пун стомак за – десет минута. 

Углавном реч је о „специјалитету”са једним или више слојева „надградње”, комбинације невероватне, почев од поврћа, меса, сира и (или) соса, зачина..., ђаконија које се углавном „скривају” по скрајнутим „пространствима” малтене сваког фрижидера!

Идеја налик савременом сендвичу је постојала још код старих Јевреја који су „паковали” јагњеће месо и горке травке у хлеб! А у средњем веку су се рецимо танке кришке хлеба, по правилу храпавог и малчице устајалог, употребљавале уместо тањира. После гозбе, остаци тих „тањира” су давани псима, али веома често и просјацима.

Сам назив сендвич је по легенди настао у 18. веку захваљујући енглеском аристократи Џону Монтагу, четвртом лорду од Сендвича, који је обожавао да у исто време и једе и карта се! А да би обе ове страсти могао да практикује истовремено, захтевао је од свог собара да му омиљену храну служи између кришки хлеба баш у време када држи своје карташке адуте у руци. Практична страна овог аристократског захтева се огледа у истовременом јелу и картању, а да се при томе не упрљају карте за игру!

У легенду о настанку сендвича се може уплести и теорија италијанских етнолога, који ову причу о лорду од Сендвича повезују са његовим задовољством у истовременом игрању голфа и утољавању глади. Наводно, да не би упрљао штап за голф, он је захтевао од интенданта да му јело пакује у хлеб!

Е, сада, да ли је реч о картама, или о голфу, за љубитеље сендвича као хране милиона, уопште није важно! Важно је да сендвич буде укусан. И да је после картања (или голфирања) наставио да се шири баш у мушком друштву за време друштвених игара и разних забава. Популарност сендвича је из Енглеске прешла у Шпанију у 19. веку, када је овакав начин припремања јела прихваћен и од радничке класе, као брз, мобилан и јевтин оброк. Из Шпаније се „епидемија” сендвича пренела на Медитеран, а после по читавом свету. У САД се сендвич појавио тек у прошлом веку, и то као део вечере. А данас се сврстава у такозвану брзу храну.

На крају још да објаснимо да се реч „сендвич” може користити изван прехрамбеног контекста, као објашњење да се нешто налази између две ствари. Рецимо, Никола Жигић се веома често налази у сендвичу. „Центарфор српске репрезентације се нашао у сендвичу двојице одбрамбених играча противника” –  урла узбуђено ТВ-коментатор. И, шта би од свега?

Жигић је опет „забио гол”. Из чистог сендвича!