Пилећа супа у време грипа обавезна је ставка у јеловнику оних што кашљуцају, гребе их грло или им „прокишњава” нос. Ни јунећа није за занемаривање, као ни супица скувана од много поврћа.

Ако је веровати старим записима, још у четвртом веку кувана је супа, и то од пшенице, маслиновог уља, млевеног меса, кима, вина, ловора и рибљег соса који је неко време ферментисао. Какав је укус био на крају, тешко је рећи, али ако је упутство завршило у кувару – мора да је вредело.

Наравно, нису преци чекали четврти век па да посркају нешто вруће и укусно на почетку оброка. Пила се супа и пре пет хиљада година када је откривена ватра, а ловина завршавала у металним посудама за припрему јела. Јер, сирова и тврда, као и плодови из шуме, није била згодна за стављање пред родбину и комшије, из племена, без кувања. Тако су комади меса од овце и гуске завршавали у казану, првенствено уз пшеницу и јечам као житарице које су масовно гајене. А кад се прочуло да месо није ни налик оном првобитном када се извади из воде у којој је кувано – многи су прихватили први рецепт, док неко није пробао и течност из лонца. Хм, врућа, греје а и укусна је...

Стари Римљани су у лонац за кување супе додавали празилук, шаргарепу, бели лук, нану, першун, анис. У Византијском царству спремана су јела која су се током освајања показала као добра, па ни супа није изостала. Турци нису бирали доба дана да поједу супу, увек са пуно зелениша.

Е, онда се долази до интересантног питања. Како је супа служена док нису направљене кашике? Тако што је умакан хлеб све док чинијица не остане празна. Вешти гурмани су једном руком трпали у супи наквашени хлеб, а другом ловили комаде меса и поврћа. Кад је чорба бивала много врућа, ножем су хватани већи комади по тањиру, па док се стомак не напуни нема паузе. Све док у 14. веку није измишљена кашика, а у 16. направљена и она дубља да се супа брзо и лако поједе.

Французи су смислили име ономе што данас зовемо супом (због хлеба који се стављао на дно да упије течност), а капетан Кука је 1772, ако је веровати хроничарима, кувао пре поласка на пут и толико дуго да би сва уврела и постала претеча онога што је данас супа у коцки.

Први ресторан у коме је служена само супа био је где би другде него у Паризу. Век касније, потаж је завршио и у конзервама и тако су се ствари мењале и напредовале, да би 1934. била већ устаљена разлика између бистре пилеће, говеђе, оне скуване само од поврћа, и густе попут потажа. У зависности од кухиње, укуса оних који је спремају, састојака и додатака, данас је тешко побројати каквих супа има. Бистрих, кремастих, са мањим или крупнијим комадима поврћа и меса, са резанцима, кнедлама, препеченим хлебом, пиринчем.

Италијани не би ништа мењали за своју минестроне, а тек љубитељи андалузијског гаспаћа, па француске супе од лука, руског боршча. О Астериксу и Обеликсу и њиховом чаробном напитку да не говоримо.

Верди је имао навику да поједе тањир супе с тестенином пре компоновања, а Микеланђело, да не би силазио са скела док ради, редовно је тражио да му слуге доносе супу и хлеб „горе у уметничке висине”.

Рецепт:

А да скувате супу... Ништа лакше и брже него ону из кесице да обогатите ситно исецканом везом зелени (и корен першуна и пашканат обавезно). Или, пилеће ситнице, крила, леђа, или батак прокрчкати са шаргарепом, кромпиром, на крају зачинити киселом или слатком павлаком умућеном са жуманцетом. Додати резанце и ето милине.