Роберт де Ниро на последњој ролни „кодакхрома”

Путовање које улази у историју аналогне фотографије почело је у јуну у Њујорку, а завршило се после шест недеља у малом месту у Канзасу, где постоји једина фотографска радња на свету у којој се и даље може развити чувени дијапозитив филм „кодакхром“.

За тих шест недеља је фотограф „Нешенел џиографика“ Стив Мекари, коме је поверено да испуца последњих 36 снимака, прешао пола света. Посетио је и регион где је пре 26 година направио чувену фотографију избегле Авганистанке, објављену на насловној страни овог магазина.

Овог пута није хтео да му позира певач Пол Сајмон, иако је својевремено певао о „кодакхрому“, који својим бојама „чини да цео свет изгледа као сунчан дан“. Али му је зато пред објектив стао глумац Роберт де Ниро.У Њујорку је снимио Бруклински мост, а у Индији звезде Боливуда и чланове племена Рибари у Раџастану, који нестају баш као и овај филм, пренео је Асошиејтид прес.

Кодак је у августу прошле године прекинуо производњу „кодакхром“ филмова, који су ушли у историју и по томе што је на једном таквом Абрахам Запрудер снимио атентат на Џона Кенедија.

Мекари каже да је осећао носталгију док је убацивао последњу ролну у свој „никон Ф6“.

„Помислио сам да нема бољег начина да одам почаст филму него да покушам да снимим легендарна места и људе. Мени је у ДНК да желим да осветлим људе, да испричам причу тамо где се нешто дешава“, рекао је.

На путовању га је све време пратила ТВ екипа канала Нешенел џиографик. План је да документарац о томе буде емитован почетком следеће године.

У малом месту Парсонс у Канзасу налази се фотографска радња „Двејн фото“, једина на свету која још развија овај филм, али је и она најавила да ће то радити само до краја године.

Оригинални снимци на последњој ролни филма биће сачувани у строго климатизованој атмосфери Куће филма и фотографије „Џорџ Истман“ у Рочестеру.

Мекари је власник личне збирке од 800.000 снимака на „кодакхрому“. Међутим, у јулу је случајно пронашао и неке из 1969, које је био одложио и заборавио.

„Не само да је боја добра, него су то и добре слике“, одушевљено је рекао. „Замислите да оставите дигиталне фотографије на хард диску и потражите их 40 година касније. Да ли би ико могао да их види? У томе је драж филма. Он је сам себи довољан. Окренете слику ка светлу и – гледате.“

Ј. Ј. К.