Сагнули сте се да подигнете кутију с пода и – због пробадајућег бола у леђима – остали у том положају. Кренули сте на посао градским аутобусом, возач је нагло укочио, ви сте се, држећи се за шипку, цимнули напред и – завршили код доктора, јер неподношљив бол у доњем делу леђа није престајао данима.

Ситуација позната многима од нас. Заправо, после прехладе, лумбални бол је најчешћи разлог због којег се пацијенти обраћају доктору.

– Сваки човек се, бар један пут у животу, суочи са овим проблемом – каже др Слободан Бранковић, специјалиста физикалне медицине и рехабилитације, шеф службе за физикалну медицину на Институту за реуматологију.

Лумбални синдром, како га лекари називају, означава бол у крсно-слабинском делу кичме и једна је од најчешћих болести која се, углавном, јавља код радно најспособнијих особа. Од ње оболевају и мушкарци и жене и то најчешће у периоду од 30. до 50. године живота.

– Бол у крстима може почети изненада, без значајног повода, али много чешће после наглог покрета тела, као што је цимање у јавном превозу, пропадање ноге у неравнину на путу или због подизања тежег предмета из неправилног положаја – објашњава др Бранковић и додаје да бол у крстима може настајати постепено и повремено се појачавати и, у том случају, реч је о хроничном лумбалном синдрому, најчешће изазваном дегенеративним променама на слабинској кичми.

Дегенеративне промене, објашњава наш саговорник, значе старење хрскавице и стварање коштаних кљунова на пршљеновима (спондилоза).

На питање можемо ли да спречимо појаву лумбалног синдрома, др Бранковић каже да би било добро да се прође кроз такозвану школу леђа.

– Требало би смањити прекомерну тежину, избегавати дуже стајање и седење, обавезно се бавити спортом, водити рачуна о правилном држању тела, вежбати како да подижемо терет, редовно практиковати вежбе опште кондиције… – појашњава др Слободан Бранковић.

Сви који, ипак, имају проблем са овом врстом бола, требало би да се јаве лекару опште праксе, пре свега зато што је код већине болеснике присутан лумбални синдром без компликација и нису потребни други дијагностички поступци. Лекар опште праксе може да лечи ове болеснике и због тога што се њихово здравствено стање побољшава после четири до шест недеља и не захтева хируршку интервенцију.

– Основно у лечењу акутног лумбалног бола јесте мировање и то у положају који не изазива бол. Потпуно мировање не би требало да траје дуже од пет до седам дана после чега болесник мора постепено да се активира. Препоручљиво је узимање нестероидних антиреуматика и аналгетика, а код нас се пацијентима даје и популарно звана „блокада”. За коју врсту лека ће се лекар одлучити, зависи од јачине бола, као и од ефикасности и од тога како индивидуални организам подноси одређену терапију. Лекови се могу давати у виду таблета, ректалних чепића или као инјекције које се дају тежим болесницима и то искључиво у стану болесника – објашњава стручњак са београдског Института за реуматологију.

Након периода мировања, болесницима се препоручује физикална терапија током које их медицинско особље обучава и како да правилно држе тело, које заштитне покрете и положаје да праве, нарочито када устају из кревета и подижу терет.

-------------------------------------------------------

Болно али излечиво

Највећи број болесника (од 85 до 90 одсто) са акутним лумбалним синдромом опорави се за шест до 12 недеља, али две трећине њих и даље имају болове који трају до годину дана. Само мали број оболелих (три до пет одсто) захтева хируршку интервенцију.

Ако се придржавамо режима заштитних положаја тела и покрета, уз мировање и узимање преписане терапије, спречићемо да акутни лумбални синдром пређе у хроничан. Значи, акутни лумбални синдром може се лечити и излечити. Међутим, крајњи исход зависи од болесника и његове дисциплинованости и упорности.

--------------------------------------------------------

Вежбати, вежбати, вежбати

Мада многи лекари саветују вежбање три пута недељно, много бољи резултати се постижу ако се вежбе раде свакодневно.

Не постоји идеалан и јединствен програм вежби, већ се програм одређује индивидуално, зависно од стања болесника.

Препоручује се вежбање у базену и, уопште, боравак у топлој води која смањује бол и спазам мишића. Пливање је веома корисно и то, у почетку, леђно, а прсно и краул у хроничном стадијуму болести. Пливање лептир стилом треба избегавати.

Код хроничног бола у леђима корисно је, поред свакодневног вежбања код куће, пливања и сунчања током лета, одлазити и на физикалну терапију – или амбулантно или у неки од рехабилитационих центара једном годишње.