Снови који подсећају на слике Едварда Мунка опседају скоро сваке ноћи све већи број пацијената. Кошмар се уселио у душе милиона људи широм света и биће их још и више јер ружним сновима у модерном свету све иде наруку, слажу се лекари, који међутим немају јединствен одговор на питање како лечити овај поремећај.

Како се супротставити кошмарним сновима? Последњих година амерички и аустралијски научници разрадили су методу по којој се од пацијената не захтева да тумаче своје снове и проналазе скривене поруке подсвести, већ се људи подстичу да изокрећу призоре из кошмара онако како то њима одговара. Водећи амерички стручњак за лечење овог поремећаја доктор Бери Краков тврди да је почео успешно да примењује ову терапију на својим пацијентима. Како је описао за „Њујорк тајмс”, „вежбање слика” заснива се на томе да он од, на пример, пацијенткиње која сања да је јури црни аутомобил и прогањају џиновске очне јабучице, не тражи да тумачи шта они представљају, већ да замисли како је аутомобил бели кадилак а да су очи шарени балони које пушта у мирној шетњи градом. Када пацијент промени кошмар онако како жели, сваког дана мора да од пет до 20 минута замишља нову верзију.

– Ми то зовемо нови сан – објашњава др Краков.

Он верује да је помогао пацијентима таман када су ови, гоњени призорима из кошмара и на јави, мислили да ће скочити с моста. Једна жена је замишљала да сања птице и на крају је стварно почела да сања голубове.

Не интересује нас кошмар, занима нас нови сан који можемо да смислимо на јави, тврди Краков.

Међутим, овај третман је контроверзан. Џејн Вајт Луис, која се специјализовала за јунговско тумачење снова, тврди да метода доктора Кракова игнорише кошмаре.

– Кошмар вам је као болдовани текст – објашњава Вајт Луис додајући да кошмари покушавају да нам нешто саопште.

Од четири до осам процената Американаца сања ружне снове макар једном недељно. Међутим, чак 90 одсто ветерана и силованих жена има кошмаре.

Како је у Србији? Психијатар Синиша Павун каже за „Политику” да код нас ова мука прогони не само, како би се претпоставило, људе који пате од посттрауматског синдрома, оне који су доживели па потиснули трагедију попут силовања, смрти блиске особе или мучења у војним логорима. На његов кауч не седају због кошмара ни само болесни или наркомани, већ и људи које једноставно меље свакодневица.

– Јављају ми се пацијенти који не могу да издрже притисак, сувише информација и задатака које имају у току дана.

Наш саговорник верује да психоанализа као и нова метода која је почела да се користи у САД нису најпрактичнији за наше услове, јер би захтевали да здравство има много више психијатара, а пацијенти знатно више пара и времена за лечење.

– Пробам да дођем до тога зашто пацијент има кошмарне снове и да га научим да прихвати трауму и живи са њом, а не да је одбацује, јер ће се онда она вратити у сновима.

Лекови који се преписују код нас углавном су седативи, хипнотици и анксиолитици који помажу пацијенту да мирније спава али, истина, не отклањају узрок.

– И савремена медицина је слика и прилика модерног света, па је то медицина брзог живљења и моменталних решења.

Кошмари се лече и терапијом светлости, а у неким земљама је популарна и хипноза.

– Имамо све услове за настанак кошмара: поремећен природни ритам живота, замену ноћи за дан, лошу исхрану, пороке, транзициону борбу да се преживи...

Зато је његова ординација пуна менаџера и људи који због стреса ружно сањају, а ни сатима после буђења не могу нормално да функционишу.

Иако има више, па и супротстављених метода, само је једна сигурно неделотворна – игнорисање. Јер, како кажу стручњаци, кошмар је као човек који вам маше док јурите по низбрдици и који вас упозорава да пронађете алтернативни правац. Можете да се правите да га не видите, али на крају је провалија.

Ј. Стевановић