Бивша норвешка премијерка и директорка Светске здравствене организације Гру Харлем Брунтланд забрањивала је и запосленима и посетиоцима да у згради у којој ради разговарају мобилним телефоном.

Хир? У ствари, не. Гру Харлем Брунтланд претерано је осетљива на електромагнетна поља и нужно је да избегава мобилне телефоне, рачунаре...

Она је једна од све већег броја људи који пате од електроосетљивости или радиосензитивности. Срастање са мобилним телефонима, рад на рачунару и окруженост разним апаратима не користе ничијем здрављу, али хиперсензитивним пацијентима загорчавају живот. Особа са дијагнозом електроосетљивости обично ће упозорити пријатеље да искључе телефоне пре него што им уђу у кућу јер им присуство мобилног изазива промене на кожи, главобољу, мучнину и анксиозност.

– Чак је десет одсто популације радиосензитивно – објашњава за наш лист примаријус др Радомир Ковачевић, начелник Центра за заштиту од јонизујућег и нејонизујућег зрачења Института за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић”.

– Управо и ова преосетљивост узрокује високе стопе оболевања и смртности – додаје др Ковачевић.

Радиосензибилност се мери и за њу постоје материјални докази, каже др Ковачевић. Он открива да људи често одустају од извесних занимања и пред сам крај школовања када се утврди да су електроосетљиви и да не могу да раде у, на пример, сфери радиологије. Његови пацијенти или не могу да спавају, или спавају предуго. Пада им имунитет, пате од инфекција, опстипација, високог крвног притиска. Жене имају спонтане побачаје. Није реткост да оболе од рака или да им се поремети рад хормона. Јављају се и психичке тегобе. Постају напете, анксиозне, падају у депресију.

Управо су изразите психичке тегобе које прате радиосензитивност разлог зашто лекари широм света занемарују електроосетљивост сматрајући да је у ствари реч о пацијентима са менталним тегобама.

Велики број научника у САД, земљи Гугла, Епла, Мајкрософта, у којој се живот и рад не могу замислити без свакодневне употребе мобилних телефона и компјутера,  сумња да радиосензитивност постоји.

Дејвид Карпентер, професор биомедицине на Државном универзитету Њујорк, рекао је за „Лос Анђелес тајмс” да зрачење не изазива конфузију, мучнину, повраћање.

– Нисам сигуран да електроосетљивост постоји – каже професор Карпентер.

Међутим, Ула Јохансон, шведски професор на Каролинска институту у Стокхолму, који је открио електроосетљивост и који је највећи ауторитет у овој области, каже за „Политику” да су наводи америчких стручњака неосновани.

– Рећи тако нешто у Шведској било би веома јако кршење људских права – открива Јохансон.

Прихватање електроосетљивости највише је у Скандинавији, што због Јохансона, што због високе свести о људским правима.

– Електрохиперосетљивост се у Шведској сматра за функционални недостатак и са овом дијагнозом добијате надокнаду за онеспособљеност и помоћ општине – открива професор Ула Јохансон.

И док др Ковачевић истиче да се људи са овим симптомима у Србији муче јер не могу да избегну изложеност електромагнетним пољима ни на послу ни код куће, професор Јохансон тврди да нико у Шведској не би могао да изгуби посао због овог недостатка.

Али ни у напредној Скандинавији није било увек тако. Новинарка Гуни Нордстром годинама истражује ову тему у Скандинавији тврдећи да се због присуства Нокије у Финској и Ериксона у Шведској коче истраживања и заташкавају бројни случајеви.

Промене на кожи радиосензитивних особа које проводе време за компјутером су као код морнара који су цео живот провели на сунцу. Упркос томе, лекар би их често послао психијатру верујући да екран рачунара не може да проузрокује промене на кожи и да пацијент измишља радиосензитивност. Захваљујући Јохансону и другим истраживачима, шведска влада коначно је признала електроосетљивост. Иако проблеми још постоје, сада је далеко лакше тражити надокнаду од фирме за чијим сте се рачунаром разболели. И верује вам се када кажете да сте осетљиви на оно што је за већину других наизглед безбрижна свакодневица.

Јелена Стевановић