Да ли мобилни телефони изазивају рак? Протеклих дана су објављени дугоочекивани подаци из великог истраживања који су у јавним гласилима, на прилично изненађење, различито протумачени. У „Дејли телеграфу” су написали да су „људи који разговарају више од пола сата дневно дуже од десет година у већој опасности да добију тумор на мозгу”. Француска агенција АФП обзнанила је, међутим, да је установљено да „не постоји јасна веза с раком мозга”.

Нисмо ли све то већ чули?

Угледни научни часопис „Нејчер” се осврнуо на резултате који су уродили противречним извештајима. Истраживање које је доспело у средиште медијске олује плод је међународне сарадње, назване „Интерфон”, а предводила га је Међународна агенција за проучавање рака у Лиону (Француска), део Светске здравствене организације. Ваља нагласити да је то контролисана студија случаја у којој су оболели испитаници питани како и колико користе мобилне телефоне. Одговори су укрштени с подацима из анкете са сличним добровољцима који немају рак.

Невероватно неуверљиво

Зна се, иначе, да мобилни телефони исијавају електромагнетно поље ниске учесталости, па је истраживање требало да утврди јесу ли повећали изгледе оболевања од две главне врсте рака мозга – глиома и менингиома.

Учествовало је 2.708 људи с првим, 2.409 с другим и 7.658 из контролне групе. Иако су делови налаза из 13 окупљених земаља раније објављени, исцрпни чланак се појавио недавно у „Међународном часопису за епидемиологију”. Трагање су новчано помогли поједини мобилни оператери, али „Интерфон” потпуно јамчи за научну независност и непристрасност.

Резултати, нажалост, нису сасвим јасни. Саопштава се да,„укупно узев, није примећено повећање ризика од глиома или менингиома због употребе мобилних телефона”. Када су сведене бројке, чак се испоставља да уобичајено разговарање, заправо, умањује ризик од болести! Испало је да десет одсто учесника који су пријавили највише времена утрошеног на телефонирање има за 40 посто већи ризик од глиома. Али студија истиче да има разлога да се сумња.

Дакле, штити ли од рака или га изазива?

После анализе истраживачи су запазили да уобичајена употреба мобилног телефона, изгледа, умањује ризик од глиома или менингиома за око 20 процената. Ентони Свердлоу, епидемиолог из Института за изучавање рака у Лондону, који је био укључен у британски део, каже да је то, вероватно, последица чињенице што су „у контролној групи претерано били заступљени корисници мобилних телефона”. А неки из групе од оних који су пријавили да их највише користе дали су „невероватно неуверљиве вредности”: на пример, 12 сати телефонирања сваког дана!

Несагласни истраживачи

Провере којима је требало да се утврдиверодостојност начина сакупљања откриле су да су тачнији подаци добијени када су учесници питани колико су позива имали, уместо колико су времена провели телефонирајући. После стручне анализе обављених позива, испоставило се да код десет посто с највећим учешћем није повећан ризик оболевања.

Шта је с претходним истраживањима?

Поједина испитивања на животињама и ћелијама очигледно су обелоданила пораст рака узрокованог зрачењем какво испушта мобилни телефон, али се показало да је прилично запетљано за понављање. „Биолошко и ћелијско испитивање је, у суштини, неуверљиво. Не постоје, заиста, доследни докази или схватљив механизам на основу којих се може сагледати учинак”, наглашава Патриша Мекини, епидемиолог са Универзитета у Лидсу, која је, такође, учествовала у британском истраживању. 

А проучавања на људима нису, у начелу, успела да установе ма какву везу између употребе мобилних телефона и рака. Упркос све већем броју, чини се да у статистичким показатељима нема пораста укупног броја тумора на мозгу од појаве мобилног телефона.

Хоће ли нека питања остати без одговора?

Несумњиво. Чак ни укључени истраживачи нису сагласни с важношћу подухвата, при чему поједини позивају на опрез и предлажу власницима да ограниче употребу. „Интерфон” је, штавише, пратио последице само на одраслима, изоставивши децу. А није познато ни колико је опасно излагање дуже од 15 година, јер таквих података нема. Стога се препоручује настављање истраживања.

Постоји ли, напослетку, узрочна веза?

Није утврђена, уз напомену да резултати истраживања нису ни близууобичајеним испитивањима у којима се проверава постоји ли или не постоји ма каква узрочност.

Стефан Вукашин