У Србији постоји отпор према раном увођењу инсулина у терапију оболелих од шећерне болести и то не само код пацијената, него и код лекара. Тако Србија има најмањи проценат дијабетичара који су на инсулину у односу на суседне земље, свега 13,5 одсто пацијената, док их је у Хрватској28, у Словенији 31, Бугарској 30 одсто. Нова сазнања о предностима инсулина тешко се прихватају, па је део кампање Ме„њајмо дијабетес”, коју је покренуо и финансирао Републички завод за здравствено осигурање, у значајној мери посвећен разбијању бројних предрасуда о дијабетесу, међу којима је и ова о инсулину.

Професор др Небојша Лалић, дијабетолог из Института за ендокринологију Клиничког центра Србије за По„литику” каже:

 Много је предрасуда у нашем народу у вези са шећерном болешћу, али је нарочито опасна она по којој је дијабетес, посебно типа два блага болест. Вредности шећера у крви, које се крећу око 7,5, или 8 дуго нису сматране проблемом. Ако пацијент није имао тегоба сматрало се чак и међу лекарима да је довољно овакве вредности држати под контролом. То не само да није тачно, него је и јако опасно, јер компликације одмичу. Велики је напор сада променити такав начин размишљања.

Страх од хипогликемије

У Србији је на инсулинској терапији свега око 50.000 пацијената, а требало би да их буде бар за 30 одсто више, сматра наш саговорник.

 До сада је инсулин схватан као лек за крајњу, најцрњу фазу болести, када више ништа друго не помаже, што у основи није истина. Крилатица коју су наши лекари користили ако се не будете придржавали дијете и променили начин живота, даћемо вам инсулин” је прошлост. Лекари су инсулином претили као неком казном, а реч је о најмоћнијем леку, који спушта ниво шећера у крви. Нажалост даје се путем инјекције што је само по себи непријатно и захтевно  каже др Лалић.

Садашњи медицински став је да се повишени ниво шећера  хипергликемија не може толерисати и да треба учинити све да се ниво спусти на вредности блиским нормалним. У том смислу, инсулин се, како објашњава наш саговорник, може користити врло рано у лечењу, понекад чак и у првој години лечења. Може се комбиновати и са таблетама.

 Узимање инсулина не повлачи обавезно и вишак килограма. Правилним давањем инсулина повећање тежине своди се на минимум. Код инсулина, заправо, и пацијенти и лекари се највише плаше ниског нивоа шећера у крви, такозване хипогликемије, али то не мора да буде обавезна појава  тврди др Лалић.

Нова правила давања инсулина, подразумевају обавезно праћење шећера у крви и стрпљиво одређивање индивидуалне дозе за сваког пацијента. Одређивање дозе је некада посао, који може трајати месец или два. Деси се да је одређена доза слаба, некада је јача, па се јави хипогликемија. Зато су неопходне стрпљиве корекције. Међутим, пацијент је на добитку јер је медицински боље, а ниво шећера у вредностима пре јела креће се од 5,5 до 6, а после јела између 7 и 7,5, чиме се спречава настанак компликација, објашњавају лекари.

Пацијент има и психолошку корист: после обуке и када се навикне на инсулин, стиче већу контролу над болешћу, добија самопоуздање, може да води пунији и квалитетнији живот.

Страх од инсулина је, ипак, код нас још јачи од лекарских уверавања. Др Лалић каже да је то разумљиво, јер давање себи инсулина два или четири пута у току дана је захтеван процес, где пацијенту треба и помоћ околине. Пацијенту мора да се обезбеде и апарати за контролу шећера, у чему је код нас направљен велики напредак, јер Фонд већ три године свим пацијентима који примају инсулин, обезбеђује пен-бризгалице тј. популарно пен„кало”.

Лакше давање инсулина

 Пацијенти на инсулину су изложени једном одређеном стресу и то морамо уважити, јер они не само да треба да дају себи инјекцију, него та инјекција мора да садржи тачну количину лека дату у одређено време, а пацијент је запослен, или студира, вози аутомобил Пен бризгалица практично омогућава тачно дозирање, а давање инсулина је поједностављено, убод мање боли, јер су игле посебне. То особи која има дијабетес омогућава да вози кола свакога дана, да се бави спортом, води нормалан живот, плива, скија  набраја др Лалић, али ипак упозорава да све ове активности пацијент не треба да ради спонтано, већ је важан распоред оброка и физичке активности.

Погрешно је и схватање да дијабетичар стално мора нешто да мери, контролише, да много времена проводи у лабораторијама и ординацијама.

То о непрестаном мерењу је још једна заблуда. На пример. ниво масти у крви се мери на три-четири месеца, а крвни притисак једном недељно. Ниво шећера у крви се за неке групе пацијената може мерити једном у две недеље, чак и у месец дана. Према томе то није тако страшно како се на први поглед мисли. Али, ту су и пацијенти на четири дозе инсулина, који морају свој ниво шећера мерити једном до два пута недељно, осим у фази погоршања, када то треба да раде чешће  објашњава др Небојша Лалић.