Из највеће подземне „катедрале физике” на свету није се извио прамичак беличастог дима. Као што доликује и име казује, божја честица је за човека и даље неухватљива. До када?

У сто метара укопаним ходницима у виду прстена (дужине 27 километара), на размеђи Швајцарске и Француске, смештена је најчудовишнија и најскупља машина (шест и по милијарди долара) коју је човек икад склопио. У Великом хадронском сударачу (LHC) у Европском центру за нуклеарна истраживања (ЦЕРН), надомак Женеве, сударају се два млаза протона (делићи атомског језгра), од којих сваки достиже 99 одсто светлосне брзине (300.000 километара у секунди).

То је толико сложено и захтевно као када бисте испалили иглице с једне и друге обале Атлантског океана да једна другу погоде насред пучине, а претходно су поменутим прстеном пројуриле 5.000 пута у секунди!

Дуже од четири деценије (од 1964) траје потрага за „недостајућом кариком” у замишљеној таписерији космоса. Уочи ли се икакав видљив траг, а било је неких наговештаја, то би требало да буде уверљива потврда да је ова субатомска честица извориште масе за све остале које се називају основне или елементарне. Боље рећи: Хигсово поље које она са својим посестримама твори. Уколико је, наравно, таква научна претпоставка тачна.

И то је главни разлог, уз још неколико, зашто су физичари њоме опседнути.

У протекле две године накупило се довољно података који су, претпоставља се, указивали да су јој упорни хајкачи ушли у траг. Из два огромна детектора, са акронимима АТЛАС и ЦМС, минулих дана су у научне часописе и јавна гласила пристигли наговештаји да је на помолу велико откриће.

Чак су осванула нагађања да су у 500 милијарди милијарди судара снопова протона, који су достизали малтене брзину светлости, на трен виђени отисци недостижне бегунице.

Очекивало се да је напокон долијала и упала у високотехнолошку ступицу, и то близу енергије, како се то стручно каже, од 125 гигаелектронволти, као што је предвидела најпригрљенија теорија честица – Стандардни модел. У распону од 119 до 128 милијарди електронволти, што је чини 119 до 128 пута тежом од протона!

Непотврђени извештаји упућивали су, дакле, на закључак да је започео последњи чин драме, из које се искључују, с 95 одсто поузданости, будуће потраге испод 119 и изнад 128 гигаелектронволти.

Божја честица није ухваћена, иако су представници ЦЕРН-а обзнанили да је са свих страна опкољена. И да ће је догодине уловити.

Космички вакуум прожима поље под чијим дејством честице добијају масу. Али какву? Масу мировања какву, управо, даје Хигсово поље. Из тога проистиче да маса није унутрашње својство самих честица, већ је то одлика која се рађа у међуделовању честице и околине.

Замисао да таква честица постоји потекла је из ума Питера Хигса, са Универзитета у Единбургу, а назива се још „скривена симетрија”.

До сада није нађен ниједан доказ за Хигсов бозон, а прекјуче, после целодневног мудровања у ЦЕРН-у, окупљени зналци су се огласили с охрабрујућом најавом: ухватиће га следеће године.

----------------------------------------------

Практично изолован

Многи су, можда, разочарани што још нема дефинитивног одговора да ли Хигсов бозон постоји или не. Међутим, реалност је другачија – сматра проф. др Петар Аџић, руководилац српског тима у ЦМС-у. – Непланирано велика и висок квалитет података које смо добили у последње две године последица су изванредних перформанси Великог хадронског сударача и готово савршеног функционисања сва четири главна детектора. Зато је експериментални план за 2011, у почетку окарактерисан као превише оптимистички, испуњен на велико задовољство нас истраживача већ средином године.

Сви смо јединствени да је постигнут изванредан успех и да је Хигсов бозон практично изолован у врло узаном интервалу (119–128 гигаелектронволти) много пре него што је планирано. У случају да се утврди да Хигсов бозон не постоји, то ће значити да део физике морамо да мењамо и да се окренемо теоријама које нуде допуну или боља решења на вишим енергијама Стандардног модела. То ће значити да природа на енергијама које су доступне на LHC-у, али и више, функционише другачије него што смо мислили.