Педесетих година када је Бранко Ћопић написао, најпре, чланак „Јеретичка прича” у „Књижевним новинама”, а потом „Ко с ђаволом приче пише” у „Јежу”, подигао се на ноге цео гломазни државни апарат. Војска је била у повишеном степену борбене готовости. Полиција у максималној приправности.

Скочи на то лично Љубичица, некад Плава, некад Бела, па на конгресу АФЖ-а (Антифашистички фронт жена) рече следеће: „Али, шта је било речено у Ћопићевом чланку! Морам о томе да кажем неколико ријечи. Ја сам прочитао и у њему видио алузију на наше највише руководиоце. Он је поменуо министра, па је узео затим помоћника министра, а ја кажем да су наши помоћници министра највећи мученици. Њихова је плата слаба, а привилегије никакве, док на послу често падају у несвијест. Он је узео неколико људи за своју сатиру. А шта то значи кад се у једној сатири узму људи од министра, генерала и помоћника министра до ударника, кад се такорећи обухвати читаво наше руководство државе и привреде. Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго, до доље, као негативно, што значи да га треба слистити. Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора”.

Зато ме је силно обрадовао професор Дарко Танасковић. „Наука зидних новина”, па како рече друг Тито: „није остала без одговора”. Међутим, за разлику од друга Тита професор Танасковић ме је и похвалио на самом почетку текста: „одлике његовог гласа су одређеност суда и јасноћа исказа, што је свакако вредно и корисно, посебно с обзиром на претезно ,академски коректни’, а немушти дискурс у овој важној области ,српске савремености”.

Захваљујем му се на похвалама, узвраћајући да је и он исто тако лаконски јасан, одређен. Аферим. Осим можда, не умем то да јасно протумачим, јер ми смо још у гимназији учили, да није граматички исправно да се презимена мењају у вокативу, те не било исправно рећи као што то професор Танасковић чини: „Полако, уважени колега ГлишинЕ”! Ко зна: „O tempora, o mores”.

Па да кренем, полако. Као што видим професори Рајић и Танасковић раде на истом факултету. Стога ме чуди да се професор Танасковић није огласио „чим прије”, посебно што је анализа професора Рајића о стању на нашим универзитетима грозоморна! Професор Танасковић је сачекао моје оглашавање. Festina lente! (Пожури полако!) Чули смо то још од Цезара. Миленијумска доследност, нема шта.

Даље, рече професор, „Надам се да Глишин није мислио озбиљно. Таквим се методама служио Јосиф Висарионович и још понеки врховни арбитар”. Ту код арбитра, професор Танасковић и ја потпуно се разилазимо. На сасвим смо супротним половима. Не на половима Земљиног шара, сувише су близу. Него на некој много, много већој планети.

Тако, на пример, на неком пристојном универзитету приликом избора у звање професора траже се независна мишљења (peer review) и до 15 (ПЕТНАЕСТ!) колега из целог света. Подједнако важи како за природне, тако и за све друштвене науке! А ту, богами одјек у главним токовима науке (цитираност) представља битну референцу о кандидату. Преко цитираности се види и добија јасна слика о домету датог научног разултата. Чују се независна, често и опречна мишљења и процене целе светске заједнице из одређене научне области. Да поновим, и светске заједнице из друштвених наука!

Да се и код нас нешто мења у том правцу, говори чињеница да су и Академија наука и уметности Србије и Министарство за науку од недавно увели цитираност као један од критеријума научног домета одређене особе! Дакле, не за зидне новине.

И да завршим враћајајући се на Висарионовича. Распуштање и реизбор не видим као стаљинизам, али као радикалну терапију – да. Професори који су добри научници, нема чега да се боје. Дела ће им сама по себи говорити. А корист од оваквог приступа би била неизмерна, јер би се универзитет ослободио тешког, оловног баласта оних „колега” који су постали професори, па ћу поново да цитирам професора Рајића, „по политичким, клановским, завичајним и другим мерилима која преовлађују код нас”.

Да поновим крај реченице: „која преовлађују код нас!” А замислите тек колика би још била и буџетска уштеда. Довољна, да нам се сви студенти школују бесплатно и квалитетно! Па шта више?