Имају ли људи шесто чуло?

Доскора је такво питање сматрано бесмислицом, с научне тачке гледишта. Искрено говорећи, учењаци су имали на уму наглабања свакојаких учитеља који су олако обећавали проницање у онострано. Сада су суочени с природном појавом – виђењем Земљиног магнетног поља.

Моћ, за коју се претпостављало да је ограничена једино на корњаче, ластавице и на још неке животиње што се волшебно усмеравају на својим дугим путовањима, крије се, по свему судећи, и у човековим очима. И то је откривено испитивањем криптохрома 2 (human cryptochrome 2 preotein), кључног протеинског састојка за геомагнетно опажање.

Иако је на генетској грани веома удаљена од нас, у винској мушици (Drosophila) испољава задивљујуће деловање. А у знатној количини, нећете веровати, налази се у људским очима. Може ли тај протеин, веома изражен у мрежњачи (ретина), да буде човеков својеврсни пријемник електромагнетских таласа?

Знају без сателита

На Универзитету Масачусетс (Медицинска школа) годинама су усавршавали праћење биолошких промена на лептировима монарсима, који у својем сељењу преваљују велика растојања. Летећи све више ка северу, у потрази за млечним биљем, у позно лето стигну и до најсевернијих предела европског и америчког континента. Али то нису исти који кренули на далеки пут с југа, већ њихови потомци! Зашто?

Зато што се у току сеобе излегло неколико нових нараштаја.Приближавањем јесени и хладнијих дана, сви преживели се враћају у топлије крајеве, у огромним ројевима, прекривајући повећи део неба (према неким подацима, и преко 30 километара у ширини). И сваке године,неизоставно, прелетеистим путевима. Откуда то знају, ако не користе сателитско навођење (немају мобилне телефоне)?

Слично питање је себи поставио неуробиолог Стивен Реперт. Имају ли људи сродно чуло? Шта је то водило давне житеље Полинезије у малим чамцима преко океана на неизвесним пловидбама, дужим од пет хиљада километара? Да ли је било довољно (и упутно) гледати само у ноћно небо обасуто звездама?

Истраживачко трагање започео је изучавајући криптохром, протеин осетљив на светлост, који управља дневним ритмом телесних ћелија. Како тај невидљиви сунчани компас поменуте инсекте наводи на ваљан пут?

Још приде: зна се да лептирови-селице лете без грешке и када је сунце заклоњено!

И то је физико-хемичаре подстакло на размишљање да наведени протеин бележи магнетска колебања. Другим речима, питали су се да ли им он омогућује да осећају Земљино магнетно поље.

Лабораторијска испитивања су започела с винским мушицама, чије је гене нешто лакше премештати, и пре три године је установљено да су и оне у стању да га уоче. Под једним условом – ген за криптохром мора да буде у ваљаном радном распореду, да буде исправан. Затим су показали да два гена лептира монарха, која су заменила мушичин у праћењу магнетног поља, имају исту сврху.

Теслина опомена

Занимљивије је то што је један од та два истоветан одсечку ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) у човековом гену за криптохром. Одмах је заискрила нова питалица: може ли човекова „наследна јединица” да васпостави „магнетни осећај” у винској мушици, чија је претходно успавана?

На реду је, дакле, још једно процењивање људске магнетне пријемчивости. Човеков ген за криптохром особито је делотворан у очима, што подгрева очекивања да се магнетно поље, на известан начин, може опазити, уколико речени протеински састојак делује на мрежњачу, и обратно (интеракција).

Неуробиолог Стивен Реперт, наиме, претпоставља да се таква врста усмеравања временом загубила, имајући на уму да се осећај за магнетно поље изворно користио за сналажење у простору. Животињама је, пре свега, олакшавао да одреде свој положај.

Зависно од распореда помињаног протеина у оку, инсекти су у стању да распознају светлије или тамније предмете, усмеравајући се према магнетном пољу. Успоставља се, у суштини, нека врста мреже или решетке показивача у видном опсегу, на основу којих веверица проналази закопани жир или лисица у једну слику обједињује и што види и што чује.

Највише изненађује, међутим, чињеница што су винске мушице у огледима, иако им је криптохром делимично уништен, и даље осећале магнетно поље.

Уколико лептирови, птице и лисице располажу таквом моћи, зашто је она заувек одумрла код човека? Колико нас у томе омета електромагнетни свет који смо сами изградили, а на чије последице нас је одавно опоменуо генијални Никола Тесла? Хоћемо ли, напокон, повратити загубљено шесто чуло?

Одогонетка се крије у томе како се податак из криптохрома преноси у нервни систем. За сада то никоме није јасно.