Зашто бисте одлазили у концертне дворане, ако музичке ноте извиру из вашег тела? Сваки мождани талас пропраћен је откуцајима срца, и то је за сада све. Преостаје једино да се препустите звуцима које никада нисте слушали.

На Универзитету Помпеу Фебра у Барселони (Шпанија) окупила се необична дружина која музику ствара непосредним учитивањем можданих валова, под управом „диригента емоција”. Познато је да већина извођача годинама мукотрпно увежбава да из појединих инструмената извуче жељене звуке. Али то не важи за мултимодални мождани оркестар, како се рогобатно зове новина коју описујемо.

И нотни записи и видео призори настају једноставним бележењем можданих збивања и срчаних ритмова, без икаквог уплитања осталих делова тела. Чудно, веома чудно, зар не? Хоћете ли то лакше схватити и прихватити, ако кажемо да дотични музичари и истраживачи изучавају вештачка (синтетичка) опажајна (перцептивна), осећајна (емотивна) и сазнајна (когнитивна) устројства (системе)?!

Одскора су почели да схватају и разумеју чврсту спону која повезује ум, мозак и тело, наглашава руководилац подухвата Пол Верчур, додајући да их особито занима шта су у стању да учине ум и мозак, уколико се занемари тело (непосредно се преспоје за одашиљање сигнала). Несвакидашњи оркестар извео је недавно дело „Ексмоушн”, композитора Џонатаса Манцолија, које је послужило само као предложак. Коначни облик дали су сами извођачи који су надгледали учесталост, јачину, звук и слику. Шта су, у ствари, урадили?

На главама су имали капе са електродама преко којих су били прикључени на мождане таласе (EEG), а све то је преношено на два велика екрана изнад самог оркестра. Слика електричних збивања у мозговима (електроенцефалограм) четири извођача приказивана је у истом трену (у реалном времену).

Како и шта осећамо може да се унесе у круг који је подељен на четири четвртине (квадранта), поређане према јачини и вредности. Другим речима, колико сте узбуђени и у којој је мери то добро или лоше, објашњава биолог Ана Мура задужена за спровођење дотичне замисли.

Постојале су прва и друга виолина (и још понешто), само оличене у људским мозговима.

Два извођача имала су задатак да посматрају монитор испред са ступцима блештавих слова и да се усредсреде на одређено знамење. Убрзо се на екрану појавио знак у можданом отиску познат под називом P300. Преостала два извођача су гледала у кутије са четири сијалице које су светлуцале различитом учесталошћу. Из тога је настајала друга врста можданих побуда – тзв. визуелно изазван потенцијал (SSVEP). Једна врста упливисала је на јачину, а друга на модулацију (спуштање и подизање) звука.

Можадани музичари су одашиљали звуке или утицали на њихову учесталост и модулацију, засноване на два поменута учинка уочена у електроенцефалограму.

Нешто даље удобно је седела особа названа „диригент емоција”, носећи пар наочара за виртуелну стварност и посматрајући уметничке слике Бехдада Резазадеха. За то време уређаји су јој мерили откуцаје срца и проводљивост коже и исцртавали истовремено линије куцања и линије можданих таласа.

Извођење је сличило доживљеном осећању, што је за научнике доказ да је мозак делао изван тела. Зар повремено не желимо да напустимо властито?

У дотичном уметничком прегнућу остварен је задивљујући спој технологије (биометричке) и медицине, с јасном циљем да се завири у људску свест. За сада су научници тек загребали по површини, велика тајна је знатно дубље запретена.

За почетак: шта би на то могли да кажу композитори, диригенти и музичари?