Новац има, можда, већи психолошки уплив на нас него што смо тога свесни. Ново проучавање, обелодањено у часопису „Психолошка наука”, обелодањује да само пуко размишљање може утицати на то како тумачимо физички бол и осећање друштвене одбачености.

Истраживачи из три високошколске установе и две земље, Ксинјуе Чоу са Универзитета Сун Јатсен (Кина), Кетлин Вос са Универзитета Минесота и Рој Баумајстер са Државног универзитета Флорида (оба из САД), спровели су низ од шест истраживања осмишљених да провере како мисли и подсетници на паре делују на осећања која се тичу друштвених и физичких доживљаја.

Открили су да осећај одбачености доводи до веће жеље за новцем и да мисли у вези с губитком чине да друштвена одбаченост више боли. Уједно су уочили да свако помишљање на поседовање пара чини да се физички бол осећа мање оштрим, а да губљење физички бол учини већим. У сваком случају, осећај физичког бола изазива код људи већу жељу за парама.

Више пара, мањи бол

Испитаници су били високошколци са Универзитета Сун Јатсен. У једном испитивању су четири жене или четири мушкарца представљени једно другом и дозвољено је да се на пет минута упознају, пре него што је свако од њих засебно упитан с којом би особом он или она волео/ла да буде у пару за време огледа.

После тога је сваком учеснику наложено да извуче кованицу из властитог памћења, затим је упитан које би се од неколико пријатних ствари, попут чоколаде или сунчаног времена, одрекао за десет милиона долара и, на крају, замољен је да приложи дар за сиротиште. Учесници којима је речено да су их остали чланови групе одбацили извлачили су веће кованице, заменили су више ствари за 10 милиона долара и поклонили су мање новца.

У другом опиту су појединци, којима је дат списак речи што се односе на физички бол, бирали кованице веће величине и били спремни да се за паре одрекну више ствари сматраних, према сопственом нахођењу, вреднима у животу.

Остале провере започињале су новцем, а мерено је колико он делује на бол или одбацивање. Добровољци од којих је затражено да преброје 80 новчаница по 100 долара известили су да су осећали мањи друштвени бол након играња рачунарске игрице у којој су доживели друштвено одбацивање него испитаници којима је задато да преброје 80 безвредних папирића.

Студенти који су бројали прави новац известили су, такође, да су искусили мањи бол када су им прсти били на 30 секунди умочени у врућу воду него они који су бројали обичну хартију. Од других група захтевано је да поброје на шта су утрошили паре у протеклих 30 дана или да опишу временске услове у том раздобљу. Добровољци који су наводили своје финансијско стање пријавили су мањи друштвени бол изазван играњем рачунарске игрице и мањи бол од вруће воде.

Бројање у полувремену

У дотичним експериментима расположење и осећање људи, мерено психолошким проценама, није се мењало на основу тога да ли су пребројавали новац или папир. Али виђење друштвене или физичке нелагоде јесте. Научници су закључили да „чак и пука помисао на паре може имати користи”, написавши да „новац делује као друштвени извор који пружа широко, снажно осећање тога да смо у стању да се носимо с тешкоћама и задовољимо своје потребе”.

А то се више вреднује у раздобљима претњи и недаћа него у другим, по свој прилици зато што побољшава свеукупну способност појединца да се носи с тешкоћама. Стицање или имање пара смањује бол и патњу; губљење чини рањивијим и појачава патњу.

Да ли би се људи који пате лакше носили с болом да им је дато да преброје 100 долара или се друштвено искључена деца осећала мање одбаченом када би их наставник укључио да учествују, рецимо, у математичком задатку у којем се броји новац?

То су „два добра начина како би се могла искористити ова мисаона смицалица”, сматра Кетлин Вос. На видику је још једна замисао: дати мушкарцима да броје новац пре него што крену да се набацују женама, пошто ће много пута бити одбијени. Имајући у виду да паре побуђују осећање снаге, фудбалери би требало да их пребројавају пре него што изађу на игралиште (а нарочито у полувремену).