Памћење је ухваћено на делу: први пут је начињена слика настајања у самим нервним ћелијама. Снимак показује да се стварају протеини на везама између живаца у току настанка дуготрајног упамћивања. Неуронаучници су дуго нагађали, а тек сада су били у прилици да то у стварности провере.

Оглед изведен на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу (САД) обелоданио је још неке зачуђујуће појединости у вези са уобличавањем меморије која и даље остаје прилично тајанствена.

Биохемичарка Келси Мартин је са сарадницима проучавала како се нешто запамти у неуронима морског пужа голаћа (Aplysia californica)који је одличан узор за мождане нерве осталих организама, укључујући човека. Живце су изложили деловању хемикалије серотонина, за коју се зна да подстиче настанак памћења (дотично откриће донело је Ерику Канделу Нобелову награду 2000. године).

У новом подухвату истраживачи су смислили поступак који је показивао да ли се створио нови протеин у току образовања памћења. За ту сврху су користили светлуцајући (флуоресцентни) протеин који је мењао боју из зелене у црвену ако је обасјан ултраљубичастом светлошћу. Нервне ћелије су осветљене, уколико је било протеина он је засијао црвеном бојом.

Али када су их побудили за памте, под микроскопом се видело да се преобратио у зелену боју!

Умешана и РНК

Једна од разлика између краткотрајног и дуготрајног памћења огледа се у томе што се код потоњег стварају нови протеини, објашњава неуронаучник Вејн Сосин са Макгил универзитета у Монтреалу (Канада). Дакле, да би нешто на дужи рок било утиснуто, неопходно је стварање (синтеза) протеина.

Иако све појединости нису разјашњене, остали научници претпостављају да нови протеини оснажују синапсе (везе међу неуронима).

Једно од изненађујућих сазнања, искрслих у поменутом истраживању, обелодањује да у томе учествује више делова РНК (рибонуклеинска киселина) него што се замишљало, а то је молекул сличан ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) који издаје својеврсна упутства за лучење протеина. Следеће је да је уочено да су обе стране синапсе, претходна и потоња, уплетене у настајање памћења, а не само једна како су поједини стручњаци раније веровали.

Неуронаучници, свакако, желе да проникну у то како људски мозак упамћено претвара у дуготрајно памћење. Извесно је да синапсе повезују ћелије, није одгонетнуто да ли ојачање постојећих (понављање електрохемијских порука) или успостављање нових помаже да се повежу различити појмови и упамте повезана збивања.

Људски мозак је, иначе, испреплетен мрежом од око сто милијарди нерава, колико има стабала амазонска прашума (на око седам милиона квадратних километара), а број међусобних неуронских веза достиже укупан збир листова. Под електронским микроскопом опажено је да између нерава постоје извесне пукотине – синапсе, од којих је већина хемијске природе. Различите хемикалије извршавају невероватно разноврсне задатке, дочаравајући незамисливу молекулску симфонију у глави. (Случајно узет исечак мождане коре открива 600 милиона у кубном милиметру, у целој би требало да их буде од 10¹⁴  до 10¹⁵ или број који се пише са 10 и још 14 или 15 нула). Ако бисмо бројали везе, провели бисмо 32 милиона година пребројавајући! (Имајући у виду да су се хоминиди појавили пре само седам милиона година, збрајање би потрајало четири пута дуже).

Јони преносници

Два миленијума је владала догма да кроз наше нерве протиче неопипљиви и невидљиви анимални дух и преноси информације о стању и активности свих делова нашег тела. Тек средином 19.века физичарии физиолози су упоредоутврдили да се информације кроз нервни систем преносе као електрични импулси, а крајем истог века установљено је да се елементарни електрични импулси појављују као промене потенцијала (тзв. акциони потенцијал) у ћелијама названимнеурони.

Цео нервни систем састоји се од неурона и специфичних ћелија које окружују и штите неуроне. Један неурон је функционална јединица нервног система. У људском мозгу има око 100 милијарди неурона, који са сабраћом из осталих делова људског тела чине огромну мрежу. У основи су слични осталим ћелијама у организму: обавијени суполупропустљивом мембраном,а у самом телу налази се једро окружено цитоплазмом.

Међутим, неурони имају специфичне продужетке: дендрите и аксоне. Дендрити примају информацију,а аксони преносе информацију суседним неуронима у виду електричних импулса. Контакти међу неуронима остварују се преко тзв. синапси, малихпроширења на крајевима дендрита и аксона, код којих се пренос електричног импулса остварујекао електрохемијски процес.

Аксони представљају електричну трансмисиону линију за пренос неуронског импулса, али се не понашају као обични електрични проводници. Пренос импулса постижесе проласком јона кроз велики низ канала на мембрани аксона (јонски канали) који се један за другим отварају и затварају, од места пријема импулса до синаптичке везе аксона са следећим неуроном. Брзина таквог преноса је другачијаза различите неуроне: од 0,6до 120метара у секунди.

Један аксон испуњава свој задатаку организму у садејству са скупом осталих који припадају другим неуронима исте природе. То се, поред осталог, види и по називима познатим из свакодневног живота: нерви (живци) су скуповиаксона у периферном нервном систему. (На пример, оптички нерв који спаја рецепторе на мрежњачи ока са одговарајућим делом мозга састоји се од милион аксона.)