Да ли су секс, потрага за партнером/ком и његово или њено освајање у суштини најважнији разлог за појаву, развој и тријумфални успех музике? Има ли она адаптивну вредност под којом разумемо комбиновани утицај свих особина на биолошку моћ јединке или целе популације?

Чарлс Дарвин је на оба питања дао позитиван одговор, тврдећи да потреба за проналажењем партнера супротног пола јесте главни повод коришћења музике. Писао је да многе важне одлике разних животиња немају велику улогу у борби за опстанак, већ као и музика служе да би се нашао партнер или партнерка за парење. Најпознатији пример је паунов реп. Он пауну служи да би својом лепотом фасцинирао пауницу и тако је придобије.

Универзалност, висока цена и генетичка контрола – око четири одсто популације је потпуно немузикално, на један или други начин, а неки типови амузије су наследни – показују да је музика у генима, да има функцију у борби за опстанак и у репродукцији, нарочито. Један од разлога веровања у ову теорију јесте лакоћа којом музичари и певачи оба пола освајају срца и душе оних на које су се намерили.

Немушто певање

Музика као храна љубави испуњава главни критеријум одлике којом се обично придобија сексуални партнер. То је сигнал о физичкој спремности. Као што недовољно здрав паун нема величанствен реп, тако и болестан човек тешко пева и игра. Све те активности захтевају физичку спремност и вештину, док компоновање музике захтева и креативност. Ко све то има, с њим је тешко изаћи на крај.

Стивен Митен, когнитивни археолог и професор ране праисторије из Енглеске, аутор провокативних књига и чланака о процесу мишљења људи и о њиховом понашању, у својој књизи Распевани неандерталац (Mithen, S. J. The Singing Neanderthals: Тhe Origins of Music, Language, Mindand Body: Harvard University Press), не одбацује, већ разматра, додуше с амандманима, релативно нову хипотезу Стивена Брауна из 2000. године о коеволуцији језика и онога што данас називамо музиком. Митенова хипотеза бави се нарочитом и првобитном формом музике која је претходила језику и омогућавала неандерталцима комуникацију једних с другима на холистички начин, тј. без речи. Комуникација је, како каже професор Митен, била манипулативна јер је утицала на емоционално стање и понашање, затим мултимодална јер се састојала од звукова и кретања, била је музикална, дакле, ритмичка и мелодична и миметичка, јер је користила звучни симболизам и гестове. Професор Митен је тај начин комуникације назвао Хммммм – комуникациони прелингвистички систем. Прелингвистичку комуникацију виђамо код беба које испуштају звуке сличне певању, све док не проговоре.

Споразумевање међу неандерталцима састојало се из кретања тела, ритмичког лупкања стопалима, климања главом, пљескања длановима и игре. Нешто слично испољавао је и хомо ергастер, заједнички предак неандерталца и модерног човека.Немуштим певањем и играњем хомо ергастер је показивао своје физичке квалитете, али и естетику, желећи да утиче на жене док је међу њима тражио партнерку.

Доминантна теорија еволуције човека говори да је директни предак хомо сапијенса архаични и усправни, хомо еректус, чије је порекло у западној Африци пре 2,5–3 милиона година. Пре  900.000 година постепено је напустио Африку, колонизујући Евроазију. Неандерталац, по физичком изгледу робусни грубијан, кренуо је из Африке према Евроазији пре 300.000 годинa, а онда и хомо сапијенс, можда пре  80.000 или 50.000 годинa.

На свом путу ка северу, сви они заустављали су се привремено на Леванту (данашњи Сирија, Палестина и Израел). Ту је хомо сапијенс затекао неандерталце. Ни један ни други нису се уздржавали од сексуалне комуникације. Због тога свако од нас носи један до четири одсто неандерталчевих гена.

Освајање човечице

Митенова хипотеза бави се првобитном формом музике која је претходила језику и неандерталцу и хомо сапијенсу омогућила комуникацију без сегментираних елемената, попут речи.

Све то у супротности је с већ познатом теоријом Стивена Пинкера, теоретичара језика и научног суперстара са Харварда, који тврди да је музика настала као плод неких других адаптивних капацитета и да је сама по себи неадаптивна, као што су неадаптивни порнографија и укуси шећера и масти. То би значило да је музика спинована из већ постојећег језика, што је због огромне разлике говора и музике тешко замислити.

За Стивена Пинкера музика као колач задовољава апетит за укусом који не постоји у природи. У прошлости нико није могао имати на располагању довољно слатке, масне и енергетски богате хране, и стога је смислио колаче. Жеља да се једе слатко и масно, исто је што и жеља за музиком, тврди Пинкер. Мозак доживљава иритацију звуцима из природе, њеним различитим тоновима и ритмом и претвара их у неко значење.

И заиста, многи природни звуци буде различите емоције: страх од грмљавине, задовољство у близини речице која шуми,уживање у цвркуту птица, нежна осећања када се чује дечји смех. То је основа идеји да је музика можда настала на емоцијама које су се у почетку развиле као одговор на важне звуке из природе.

Упоређујући модерног човека са неандерталцем, професор Митен мисли да су појава језика пре неких 50.000 година и његова убрзана еволуција више пригушили музичке способности модерног човека,а мање неандерталца, иако су те способности наслеђене од далеког заједничког претка, тј. хомо ергастера. Да ли су неандерталчево успешно шармирање и освајање човечице певањем и игром били повод његовом мудром рођаку, хомо сапијенсу, да га пре 25.000 година из љубоморе осветнички истреби с лица Земље? Одговор можемо само наслутити.

Не знамо тачно зашто људи траже музику. У сваком случају, она је преплавила свет; 40 посто стихова у песмама говори о љубави и сексу; хтели ми или не, уз музику свакодневно проводимо сат-два.(www.economist.com/node/12795510).

Уколико „Војаџер”, међузвездана сонда која1977.запловила космичком пространством, икада доспе до ванземаљаца, пружиће им се прилика да на овећем бакарном дискунађу низ порука са Земље, а међу њима и Бахову музику уизвођењу Глена Гулда (JasonD. Warren,JRSocMed 1999;92:571–575).

Можда ванземаљци, попут људи, не могу без музике, па би се могло десити да слушајући Баха закључе да је то артефакт, апстракција неког потпунио другачијег ума од њиховог. И били би у праву.

------------------------------------------------------------- 

Мелодија говора

О пореклу музике ван еволуционог контекста вероватно се причало много стотина година, а многе културе су је доживљавале као божански поклон. Међутим, еволуционистичке хипотезе прилично су ретке, вероватно због комплексности музике.

То што свако научи да добро говори, а ретко ко научи добро и тачно певање, истинито је, али само за модерна друштва. У ранијим и мањим друштвима људи су певали и играли исто онолико добро и радо колико су и разговарали једни с другима. Језик којим говоримо био би тешко разумљив и с мало смисла када не би било промене ритма и висине тонова, што заједно даје мелодију – прозодију.

Момчило Б. Ђорђевић*

*Професор универзитета