Бежим од болести великог новца

У стиховима је сентименталан без патетичности, ироничан али не и заједљив, блага дрскост је лишена агресивности која би покварила његов мангупски шарм. Чак Профет има савршен осећај за равнотежу, који га је вероватно спасао од свих лудила које је претурио преко главе за 30 година каријере. И даље дечачког лика, Профет успева да младим и свежим одржи и старински рокенрол. Да је само свирао гитару у „Green On Red”, већ би учинио много. Након што се тај бенд распао, Профет је отпочео соло каријеру, током које је за четврт века снимио 13 албума са довољно квалитетних песама да га не би било досадно слушати и да у Београду, као највеће звезде у централним светским метрополама, одржи пет концерата узастопно. Ипак, добићемо само један, вечерас на „Хутенени” фестивалу у Дому омладине.

У својим песмама преплићете разне стилове, али звук последњег албума по акустари која води мелодију, хармонизирању ритам и соло гитаре, као и повременим гудачима највише подсећа на седамдесете године. Да ли је то било намерно, јер првобитна идеја за „Night Surfer” била је да направите дистопијски глам-рок албум?

Да, чинило ми се да ће то бити одговарајући звук. Сваку нову плочу замишљам као филм и покушавам да креирам праву атмосферу, која би пратила песме. Глам-рок је у мојој ДНК. И добро се уклопио овог пута.

Наслов „Night Surfer” евоцира сјајну вожњу упркос тами и опасности. Које су биле ваше асоцијације, зашто сте одабрали тај наслов?

Сам је изабрао себе. Дуго ми се све „крчкало” и он је избио на површину тог гулаша. Осим тога, напросто је звучао као добар наслов. Кад се у мојој глави „венчао” са сликом, све је почело да ми делује као плоча неке друге особе. Онда сам закључио: то је то. Има ту и дуже приче. Одрастао сам у Оринџ каунтију у Калифорнији и ноћу сам сурфовао испод дока Хантингтон, зато што је иначе био закрчен. Има нечег постапокалиптичног у том призору, а овај албум је у неком тренутку био дистопијски у том смислу. Кад ми се јавила, та тема ми је „одврнула славину” и почео сам да пишем песме. Мислим да на крају ово ипак није испала дистопијска плоча, али је та идеја била довољна да ме узбуди и покрене на компоновање.

Ваш претходни албум „Temple Beautiful” приповедао је о Сан Франциску. Нова плоча „Night Surfer” требало је да буде дистопијска прича – дакле, такође прича о одређеном месту. Постоје ли још неки градови или места која вас инспиришу и могли би постати тема неког наредног албума?

Сан Франциско ми непрекидно даје идеје. А времена су тешка. Град је опет под опсадом грабљивих залуђеника технологијом и дронова, плутократа и вундеркинда. Ту нема истинске културе. Технологија није исто што и култура. Можда нека већа болест кружи около. Болест великог новца. И можда је Сан Франциско увучен у исту клопку као Њујорк, Лондон и Париз, где само за богате има места. Можда ћемо Стефи (Стефани Финч, Профетова супруга, соло извођач и клавијатуристкиња у његовом бенду – прим. аут) и ја једног дана наћи љубавно гнездашце у Београду, уложити нешто новца, усвојити кученце и никада се нећемо вратити.

Сан Франциско, у којем живите, има разноврсно музичко наслеђе. Шта кажете на гаражну сцену из тог града, која је сад прилично популарна?

Волим Келија Столца, он пева и свира изврсно, снима сјајне плоче и помаже другима да се пробију. Нисам га познавао пре нашег првог заједничког наступа. Чим је отпевао неколико песама, постао је мој херој. И плоче су му све боље, а ни уживо никад не разочара. Столци, како га пријатељи зову, има дилановски дар да истргне музику из хаоса. Он је проводник електрицитета. „Thee Oh Sees” и Џон Двајер су доста учинили да одрже сцену Сан Франциска у животу. Њихов сам велики обожавалац.

Новинари вас често описују клишеом „потцењен, чудо да није славнији”. Обрадили сте песму Езре Фурмана, који није познат. Свирали сте са разним музичарима. Кога бисте ви препоручили јер је „потцењен и чудо да није славнији”?

Обожавам Езру. Тако је надарен. И чини се да све ради с таквом лакоћом. Годинама сам велики обожавалац и Едија Аргоса. Много времена трошим и на слушање класика. Џона Купера Кларка сам често „вртео” ове године. Много их је, споменем једног, а заборавићу њих педесет.

Бивши гитариста бенда „R. E. M.” Питер Бак свирао је на већини песама са „Night Surfer”. Да ли сте га позвали јер сте имали тачну идеју шта да одсвира или сте га само пустили да спонтано крене и чекали да видите шта ће испасти?

Кад је он био у просторији, сви су се понашали најлепше што су могли. Невероватан је. Увек свира једноставну деоницу која некако направи песму. Ђаволски је елегантан и препун мелодијских „удица”. Имао сам неколико идеја које сам желео да испроба, али углавном сам пазио да га не ометам и он је смислио одличне ствари. Зна човек знање.

На албуму „Night Surfer” имате фине гудаче. Направили сте и турнеју на којој сте песме са претходног албума извели уз гудачку пратњу. Да ли вас гудачи инспиришу више него раније, могу ли добити више места и на вашим наредним албумима?

Чинило ми се да је „Temple Beautiful” толико огољен да би било лепо додати мало гламура песмама са новог албума. Волео бих да убудуће више користим гудаче, нарочито у источној Европи. Волео бих да једног дана дођем и у Београд са симфонијским оркестром.

Кажете да пишете о разним ликовима да бисте избегли гњецавост исповедних песама. Као да сте желели да останете у позадини – чак сте неко време били запослени у издавачкој кући као писац песама за друге извођаче. Да ли вам је смешно што упркос томе многи ваши обожаваоци, поистовећујући вас са нараторима ваших песама, осећају наклоност према вама лично, мисле да сте шармантан момак с којим би било угодно дружити се?

Мој шарм има својих ограничења. Често људи нису онакви какви су у својим песмама. Не желим да знам какви су неки уметници, у стварном животу. Ипак, волим ауторе који излажу целог себе, који су дубоко лични као Џонатан Ричмен и Луден Вејнрајт Трећи.

Да ли су због тога што тражите инспирацију у ликовима, уместо да стално прекопавате по себи уз ризик да се пређе у патетику, ваше песме остале свеже после свих ових година, а још снимате одличне албуме? Таква креативна дуговечност пре се очекује од књижевника него од рокера.

Надам се да је тако. Видим како многи од мојих хероја постају све гори с временом. Као аутор, добри сте само ако старите као вино. Понекад ми се чини да тек сада почињем да схватам како се пише.

Сјајни сте и као гитариста, али никада не градите песме на инструменталној вештини. Да ли сте икад у искушењу да и на студијским снимцима дозволите себи мало „испуцавања” на гитари?

Волим да засвирам ту и тамо у прелазима и онда да се вратим тамо где је акција, у строфу. Кад свирамо уживо, волим да „растегнем” песму. Ипак, моји хероји држе адуте у рукаву. Џеј Џеј Кејл и слични момци… Могу да задржим дах дуже него што трају њихови албуми.

Својевремено сте најављивали књигу о бенду на турнеји. Да ли сте је икад написали?

Не баш, али надам се да хоћу једног дана. Не би то била биографија. Намеравао сам да на папир ставим нешто од оне веселости карактеристичне за турнеје, у распону од друмских мапа умрљаних сузама и завртња који испадају из точкова, до лудирања у првој класи и шампањског разврата. Без обзира на то да ли вам је јастук смрдљива патика у позадини комбија или неко чудо прекривено чоколадом у хотелу са пет звездица, живот на друму има неку надреалну заједничку нит која надилази пуку економију. У суштини, сви смо ми луталице. Интересантни су механизми помоћу којих уметници излазе с тим на крај и њихови јединствени погледи на свет. Како неко може ићи од града до града и задржати здрав разум? Друм из људи извлачи најбоље и најгоре, а ја планирам да идем све до краја пута.