Џез је озбиљна музика популарне културе. У њему је најважније досегнути врхунац уметности, то је оно чему сви стреме – уметнички израз увек има приоритет над забавним садржајима. Постоје наравно и естрадни уметници џез усмерења, али кладим се да и они знају одакле долази та топлота која чини џез тако изузетним, а то свакако није од њихове угодно скројене конфекције за џезирање ове сезоне.

Музичари се у џезу међусобно траже и препознају по томе што су једном давно негде створили нешто заједно, у моменту чија магија превазилази скуп појединаца који су се затекли на истом месту, у исто време. Током трајања недавно одржаног Београдског џез фестивала, присуствовао сам изненада насталој друштвеној згоди, која речито говори о томе колико џез функционише као заједница што надилази временске оквире.

У холу хотела у којем су одсели музичари, чекали смо Чарлса Лојда да се врати са супругом из посебно организованог обиласка града (ретка прилика за бенд на турнеји). Истог момента када је цртанофилмовско кракати, високи Лојд улетео у предворје хотела, захваљујући се од срца и грлећи присутне чланове нашег малог тима, због јединствене прилике да „доживи Калемегданску тврђаву”, отворила су се врата лифта и из њих је изашао Душко Гојковић.

Душко је тражио своју супругу која га је очекивала у лобију, међутим није промакао другом великом џезеру који се ту обрео. Чарлс је упитао: „Ма људи, је ли оно Душко Гојковић? Нисам га видео 30 година!”. Не часећи часа, са заразним одушевљењем, прешао је у два корака огромни простор испред рецепције, стао на милиметар испред помало затеченог славног трубача и скоро повикао: „Душко, то сам ја, Чарлс! Да ли се сећаш кад смо свирали заједно са Дизијем Гилеспијем, у Њујорку 1975”.

Одједном се и Душково лице озарило препознавањем и кад се изгубио у Чарлсовим ручердама, било је јасно да је овај загрљај кроз деценије нешто више од обичног сусрета познаника. Било је то братство у стварању, и нека је тај чин свирања са Гилеспијем, једним од извора џез музике, био само тренутак – тај тренутак је био толико незабораван да је узвишеност тог подељеног искуства повезала два славна музичара споном која је била топла и нераскидива декадама касније.

Нису се испуштали минутима сећајући се једне давне вечери. Успомена на Гилеспија била је толико физички жива у присном загрљају ова два стара момка, да се скоро могао видети како се смеши негде у кутку хотелског предворја, ту, испред лифта.

Лојд је наставио да нас запањује тиме што је затим спазио Стефана Боланија како седи у удаљеној фотељи и чека превоз за аеродром, окупиран куцкањем мејлова на лаптопу и искључен од света кроз слушање „ајпода”. Међутим, кад му је пришао огромни Лојд, слушалице су некако саме испале из ушију и један од тренутно најпознатијих европских џезера претворио се у дечака који се придигао уз једно: „Па и Ви сте ту Маестро”. И они су се познавали, из неке треће приче. Док су они весело ћаскали, у хотел је улазила будућа велика звезда, Тигран Хамасјан, још несвестан историјских сцена које су се око њега одигравале.

Кад ме је увече, после невероватног концерта, који као да је својом дубином коментарисао сву историју америчке музике, Лојд привио и рекао осталим члановима: „Ево га мој син које ме није звао 73 године”, некако сам знао да то није само трик музичара који жели опет да се врати тамо где је лепо третиран. Било је то преношење одговорности да се нешто што траје од пре времена – продужи.

* Аутор је програмски менаџер Београдског џез фестивала и одговорни уредник Дома омладине Београда