Достојанствено старење вечитог заједљивца

Ништа ме не плаши – равнодушно одговара Марк Арм, вођа бенда „Mudhoney”, који ће вечерас први пут наступити у Србији, у Дому омладине Београда. Није га страх од тога што се о њима и још неколико група с краја осамдесетих година из Сијетла, које многи сматрају последњим покушајем андерграунда да се пробије у масовну рок културу, данас снимају ретроспективни документарци, као да су угледна старија господа од којих се више не очекује никакав преврат. Али, не хвата га језа ни од могућности да помама носталгије коју управо изазива документарац о Курту Кобејну из „Нирване” врати такозвани „гранџ” у моду. Нема ни разлога за стрепњу, јер „Mudhoney” се комерцијализацији одупро и раних деведесетих, када су се велики издавачи и медији упињали да их претворе у свачије мезимце.

Због тога има нечега задовољавајућег у томе што Арм новинарска питања ескивира уместо да на њих одговара. Остао је заједљивац који одбија сарадњу, омаловажава почасти, пориче туђе сумње да би одмах потом из супротних разлога негирао сопствени рад. Најпрезривији глас Сијетла највише се расприча када треба да похвали друге.

– Све док останемо доследни себи и уживамо заједно, сматраћу да старимо достојанствено. Тако старе и још неки бендови са пацифичког северозапада: „Melvins”, „Girl Trouble”, „Dead Moon”, „Pearl Jam” и „The Sonics”. Очигледно je које су групе имале чланове неспособне да достојанствено остаре – каже Арм, не пропуштајући прилику да још једном гурне дубље жаоке које је одавно зарио вршњацима изгубљеним у делиријуму живота „гранџ иконе”.  

Али Арм нема намеру да другима стално натрљава на нос то што је успео да се ишчупа из зависности и превазиђе потребу за славом. „Не знам има ли у томе неког наравоученија”, одбија он да нађе вишу правду у томе што су, од свих бендова његове генерације са америчког северозапада, не рачунајући „Pearl Jam”, који су неко време били љубимци медија и маса, до данас на окупу једино они који се никада нису предали мејнстриму: „Melvins” и „Mudhoney”.

За период албума „Piece of Cake”, када су потписали уговор с великим издавачем и били рекламирани на сва звона, Арм каже да би га пре описао као „изгубљене године” него плоче „Since We’ve Become Translucent” и „Under a Billion Suns”, мада је њих публика примила помало уздржано.

– И даље волим оба та албума. Заправо, ускоро ће бити поново објављени на винилу – најављује Арм.

Песмом „Touch Me, I'm Sick”, у чијим стиховима је самогађење, телесну и психичку дегенерацију повезао са љубављу и сексом, уз назнаку насилне опсесивности, Арм је задао интонацију текстописцима са сцене Сијетла а потом и целокупној рок култури деведесетих година. Данас, како каже, не може да напише довољно добрих стихова онолико брзо колико бенд склапа добре рифове, нимало се не мучећи, ни после свих ових година препознатљивог звука, да се не би понављали.

– Мислим да сам развио боље ухо за оно што песме захтевају. Покушавамо да мало промешамо ствари. Неке песме напросто моле за две гитаре, а неке не – објашњава Арм то што на последња два албума ређе укршта своју гитару са мелодијама и фразама које свира Стив Тарнер.

– Увек покушавамо да звучимо свеже и опуштено. Не бих рекао да се придржавамо одређеног звука, али све што урадимо јесте препознатљиво – наводи Арм.