Метју Хаук, који наступа под именом Phosophorescent, први албум „Хиполит” је издао 2000. године као Филап Шек. Неке европске новине су тада написале да је то „најзначајнији Американац који се појавио у овој музици још од Курта Кобејна”. Прошло је време од тада. Судећи по новом албуму „Here’s to Taking it Easy” неумерена новинарска опаска казала је истину. Да тако стоје ствари најављивао је и његов прошлогодишњи албум „To Willie”, својеврстан омаж Вилију Нелсону.

Албум „Here’s to Taking it Easy” може се схватити као четврти, изгубљени део чувене Уклете трилогије (Doom trilogy) Нила Јанга – мисли се на албуме „Time Fades Away”, „On the Beach” и „Tonight’s the Night”, или као трећа непозната плоча Грема Парсонса, настала после GP и „Greivous Angel”, а изгорела на сунцу пустиње Мохави као и њен несрећни аутор. Та врста кантри рок митологије се експлоатише на овом албуму. Наравно Phosophorescent није тако горак и отрован као његови славни претходници. Он није протагониста. Он је уметник који се бави одређеним жанром.

Артистичка дистанцираност даје нову перспективу. Јангове и Парсонсове песме грчиле су желудац и стезале грло. Хаукове функционишу као сјајни рок напеви: добри текстови, заводљиве мелодије, одличне интерпретације, занимљив концепт. Слушаоцу је понуђен савршен угођај, кантри рок за нови миленијум, лепо, фино, неузнемиравајуће. Ситуација је слично као са данашњим тетоважама. Док су Парсонсове и Јангове песме налик онима које су некад биле нацртане на телима робијаша, боксера и уличних шибицара, ове Хаукове личе на оне које се налазе на кожи младих тајкуна, политичара и јапија.

Било како било, музичку мисију овог момка из Алабаме, привремено настањеног у Њујорку, треба подржати. Пронашао је начин како да повеже кантри рок са новим фолкерским трендовима и да том музичком бастарду обезбеди будућност.

На албуму „Here’s to Taking it Easy” иза имена Phosophorescent не стоји само Метју Хаук. Поред њега је и скупина њујоршких музичара. Они су му помогли да оствари своју амбицији – да сними албум који ће звучати као први соло албуми Рона Вуда и Бобија Чарлса. Уводна песма „It’s Hard to be Humble (When You’re From Alabama)” јужњачком ексцентричношћу и специфичним односом између педал-стил гитаре и дувача могла би да буде и на репертоару чувене Диланове турнеје „Rolling Thunder”. Песму „I Don’t Care иf There’s Cursing” краси дилановско играње речима: „I don’t care if you love me/ I don’t care if you don’t... I don’t care if it’s forbidden/ I don’t care if it’s law”. Завршну нумеру „Los Angeles” неко би могао да схвати као дериват Јангове теме „Vampire Blues”. Пркосни стих: „I ain’t come to Los Angeles just to die”, међутим, казује да млади јужњак има другачије виђење ствари од оних чију музичку мисију наставља. Због тога су га ваљда Нил Јанг и Вили Нелсон примили у свој кружок.