Контрабас је мој партнер за плес

Радујем се што ћу се овог лета вратити у Мемфис на неколико недеља, али моја склоност авантурама ће надвладати ако предуго будем залудна – каже за наш лист Ејми Лавир, америчка кантауторка, певачица и басистикиња, која ће с гитаристом Вилом Секстоном вечерас наступити у београдском Културном центру „Град” на једној од својих готово бесконачних турнеја.

„Слободно време” у јулу искористиће да би снимила још један албум „Motel Mirrors”, свог бенда с Џоном Полом Китом, с којим дели љубав према традиционалној америчкој музици – кантрију, фолку, рокабилију и старом рокенролу. У Србију је сада дошла с албумом „Hallelujah, I’m Dreaming”, на којем је са Секстоном забележила обраде туђих и својих старих песама и неколико нових „оригинала”.

– Ако се повежем са туђом песмом на дубок начин, морам научити да је свирам како бих је потпуно апсорбовала. Ако онда осетим да имам нешто да јој понудим, пожелим да је изводим уживо. Прилично сам несигурна у своје писање, па ми је потребно да направим нешто нарочито инспирисано не бих ли се осетила довољно угодно да га поделим с публиком – искрена је Лавирова.

Свирали сте с много пратећих музичара. Жао вам је што немате сталан бенд или уживате у приликама да размењујете идеје са разним људима? Волели бисте већи пратећи бенд или уживате у интимности дуета и песама огољених од сложених аранжмана, тако да основна мелодија и ваш глас немају иза чега да се „сакрију”?

Уживам у томе како у овако интимним аранжманима стихови доспевају у средиште пажње. Али, недостаје ми и да је уз мене цео бенд и намеравам да повремено опет свирам с више музичара. Увек сам желела групу сачињену од посвећених музичара с којима бих „расла” и срећна сам што сам имала дуже периоде с таквом екипом. Али, свакоме је понекад потребно да крене у другом уметничком правцу и тешко је заувек очувати свачију усредсређеност на један пројекат. Вил и ја смо сада језгро бенда и то је дивно. Остали ће доћи и проћи, што ми потпуно одговара.

Ваш претходни албум је алтернативна историја младе Ејми Лавир, прича о томе шта би вам се можда десило након бега од куће да се нисте дозвали памети и схватили колико је улица опасна. На крају албума се наговештава да искушење бега од куће није нестало. Шта сада, кад оволико путујете, за вас значи одлазак од куће? И даље осећате да је пут опасно место?

Тада сам била изгубљена. Сада сам спокојна и нашла сам начин како да путујем и изразим се на начин који је углавном удобан. Вил је моја породица, моја љубав и мој заштитник. И он ужива у путовањима и зато сам такође срећна што сам га нашла.

Глас вам је, кад га „ослободите”, снажан и изнијансиран, али обично певате тихо. Волите ли контраст између тона „мале девојчице” у вашем гласу и пркосних, ироничних стихова? Судар привидно опуштених, свингујућих мелодија и мрачнијег подтона који из њих избија?

Такав ми је глас и кад говорим. Ја сам приповедач и важно ми је да ме разумеју када певам. Свака динамика и наглашавања у начину извођења песама усмерени су само на то да дочарају причу. Вил такође има осећај за причу и подређује своје свирање приповедању, тако да он савршено одговара мом стилу писања.

Да ли је то што свирате контрабас – инструмент с којим се човек, нарочито ако је крхког стаса као ви, мора рвати – такође део вашег карактера?

Имам борбен дух и уживам у томе да изазивам саму себе. Путовати с контрабасом је гњаважа, али га је забавно свирати. Покорила сам га и претворила у свог партнера за плес. Један мој пријатељ је имао контрабас и охрабрио ме је да се опробам на њему. Тако сам се „навукла”. И даље, ипак, пишем на гитари. Моје умеће на клавиру је достојно сажаљења.