Носталгија је погубна

То што видиш на данашњој промоцији најновијег албума „Електричног оргазма”, то и јесте. Ово је заправо назив албума – „То што видиш то и јесте” који се појавио после најдуже паузе у издавању два студијска албума у каријери овог београдског бенда. Зашто сте чекали толико дуго, питамо Срђана Гојковића Гилета, фронтмена „Оргазма”, а он кратко каже да су желели да се песме мало маринирају. Да одстоје.
– Дешавало нам се током те протекле три деценије, колико постојимо, да урадимо неке песме, онако, на брзака, па после схватимо да смо могли и другачије. На албуму, који смо почели да радимо још пре четири године, имамо седам песама са 42 минута. Песме су мало дугачке – каже уз смех Гиле објашњавајући да су момци из бенда и он желели да направе један другачији албум од свих до сада. А колико их је, каже, и не зна тачно.
– У ствари, десетак студијских и исто толико живих и компилација. Нисмо желели да снимамо тек да бисмо имали албум. Хтели смо да направимо нешто што би се разликовало од оног из претходног периода и да би се људи изненадили када чују песме. Да кажу „Хеј, па ово не личи на вас!” – истиче музичар који је пре тридесет година, као осамнаестогодишњак, направио сада већ култне песме „Крокодил” и „Златни папагај”, нешто што му је, објашњава, изашло из подсвести и што нити може нити жели да контролише. „Као када уђем у неку мрачну собу и видим шта сам направио тек када из ње изађем.”
А што време, показало се, није прегазило.
Колико се „Електрични оргазам” уклопио у данашње време, питамо га, а он каже да се све уклапа у ово време.
– Ретко када радим за тренутак, већ размишљам како ће то звучати кроз десет, двадесет година. Ваљда нам зато тако звуче и ранији албуми. Ми никада нисмо пратили трендове. И често смо били испред времена. Заправо, многе смо трендове прескочили у протеклих тридесет година,
На констатацију да, по свему судећи, није носталгичан, каже да је носталгија прилично штетна.
– Као када си у пензији и сећаш се нечега што је давно прошло и што се више неће поновити. А ја сам још у снази и мислим да бенд никада није боље звучао него сада. Има, наравно, лепих сећања, али носталгија није ни инспиративна ни стимулативна за даљи рад. Заправо, погубна је за уметника који ствара – убеђен је популарни Гиле признајући да се увек трудио да живи у садашњем времену.
– Знате, сутра је нови дан, како би рекла Скарлет О’Хара – смејући се парафразира јунакињу из филма „Прохујало са вихором”.
Фронтмен бенда који је пре три године имао ту част и задовољство да буде предгрупа славним „Стонсима” на Ушћу признаје да је то сјајно искуство али да трему није имао. Јер, као да је био свој на своме, иако је са момцима наступао на импозантној бини славних рокдиносауруса.
– За мене је то било као да сам магистрирао. Ех, још да смо могли да будемо предгрупа и на Дилановом концерту… Али, он нема предгрупе.
 
За крај каже да је најновији албум специфичан и по томе што су га заједно радили Банана гитариста и Љуба клавијатуриста и он.
– И што сада имамо два певача, Љубу и мене. Овај пут сам, како се каже, долазио празних џепова у студио па смо се заједно потписали као аутори музике и аранжмана. А текстове сам урадио сам. И све је то доста допринело да дође до промене коју ће слушаоци бити у прилици да чују.
------------------------------------------

Пропаст рокенрола
Да ли је пропао рокенрол, питамо га.
– Чуј, можемо да кажемо да јесте. Сада је он у Србији на маргини. Као џез из времена када сам ја био клинац. То је сада музика за одређени број заљубљеника. И то не само у Србији, тако је у свету. Дискографска индустрија убила је рокенрол сталном потребом да контролише нешто што не сме да контролише – уметност

Снежана Чикарић