Лепе жене, као што се зна, пролазе кроз град. Нека залута и на рокенрол сцену. Имелда Меј је једна од њих. Ради се о ирској певачици чији се трећи албум „Mayhem” недавно појавио. Извођачку персону Имелда је изградила комбинујући одлике опаке рокабили краљице и шпанске лепотице којој се клања локални тореадор на крају представе. Изгледа као Ава Гарднер у доба док је снимала филмове „Босонога контеса” и „Сунце се поново рађа”. Џиновска локна наврх главе је у функцији загонетне метафоре. 

Ко је имао прилику да види и чује Имелду Меј уживо зна да су еротика и ритам кључни елементи њеног наступа. Кад је на једном прошлогодишњем концерту опалила даирама по десном куку, мушкарци у сали – међу којима је случајно био и овај потписник – помислили су да им тектонске силе измичу тло под ногама. Енергију која се ослобађа током живих наступа Имелда и њен бенд преносе и на носач звука. Албум „Mayhem” поседује исти енергетски проток као плоче које су снимали Џони Барнет, Ванда Џексон и Карл Перкинс.

Албум „Tatoo Love” из 2008. године скренуо је пажњу на ирску певачицу. Порочна мешавина рокабилија, буги-вугија, тзв. џамп блуза и отровних џез балада понуђена је слушатељству. То је урађено са стилом и рафинманом који је нагнао многе да закључе да се „од групе „Stray Cats” није појавио тако занимљив и оригинални извођач у овој музичкој области. Песме „Johnny Got A Boom Boom”, „Big Bad Handsome Man” и „Knock 123” биле су одговарајући полигон за демонстрацију стила и сензуалности. Провокативна и алузивна природа интерпретације, у контексту непогрешивог музицирања, приуштила је публици изненађујући доживљај. Гитариста, супруг Дарел Хајем и басиста Ал Гер имају исту улогу коју су Скоти Мур и Бил Блек имали на првим Елвисовим снимцима у студију „Sun” у Мемфису.

Нови албум „Mayhem” представља колекцију од тринаест оригиналних Имелдиних напева, плус занимљива обрада култне теме „Tainted Love”. Још једном је демонстрирано савршено разумевање музичких идиома чијим амалгамирањем је настао рокенрол. Ритмичка егзибиција на акустичном басу налази се на почетку прве песме „Pulling The Rug”. Публика се истог тренутка телепортује у време када су рок музичари били весници нове осећајности и другачијег доживљаја света. Блуз балада „Kentish Town Waltz” открива херојске елементе у свакодневном животу оних који се налазе на најнижем степенику социјалне скале. Насловна песма и „Psycho” повезују целу ствар гаражним роком.

Џим Дикинсон је једном рекао да рокабили музика представља „парадокс умотан у загонетку”. Један од највећих „рокабили мачора” Чарли Федерс је додао: „Рокабили је почетак и крај музике”. Не разумем најбоље ове сентенце рок филозофа из Мемфиса. Ипак, слушајући албум „Mayhem”, наслућујем да су некако у праву. Парадокс, загонетка, почетак и крај су речи које одређују музичку мисију Имелде Меј.