„Оригиналност није важна. Једино што је важно јесте аутентичност“, узвикнуо је на крају једног интервјуа 2003. године Били Чајлдиш. Тексаски бенд „The Black Angels“ својим новим албумом „Phosphene Dream“ показује да је радикални енглески рокер био у праву. На овој плочи нема ничега што се већ није чуло на албумима састава „The 13th Floor Elevators“, „The Velvet Underground“, „The Stooges“ или „The Yardbirds“ рецимо. Посвећеност и аутентичност су адути ове екипе из Остина. Легендарни енглески рок новинар Еверет Тру – човек који је у кишовитом Сијетлу „открио“ гранџ музику – није погрешио када је на сајту Би-Би-Сија написао: „’Phosphene Dream’ је најбољи рок албум у овој години. Било који критеријуми да се примене“.

Албум „Phosphene Dream“ издала је дискографска кућа „Blue Horizon“. Ову чувену блуз етикету из шездесетих година 20. века – за коју је својевремено дебитовао састав „Fleetwood Mac“ предвођен Питером Грином – обновили су Ричард Готерер и Сејмур Стајн. Они су могули музичке индустрије одговорни за успехе састава „Blondie“ и „Ramones“, на пример.

Група „The Black Angels“ је њихова прва аквизиција. Преуредили су им звук. Ангажован је продуцент Дејв Сарди који је радио са групама „Oasis“, „The Dandy Warhols“, „Black Mountain“ итд. Он је урадио одличан посао. Елиминисао је неконтролисане психоделичне ескападе са прва два албума састава „The Black Angels“, а сачувао „киселу“ природу њихове музике.

На репертоару албума „Phosphene Dream“ налази се десет песама. Звуче као да су пронађене у гаражи Ленија Кеја заборављене још од времена када је правио чувену компилацију „Nuggets“. Свака од понуђених нумера, наиме, има пандан у историји рок музике. У свету који представља састав „The Black Angels“ 1966. година се још није завршила. Питање око којег се све врти могло би да гласи: Ко је најбољи психоделични бенд у историји рок музике „The 13th Floor Elevators“ или „The Yardbirds“?

Када се чују нумере „Sunday Afternoon“ и „Bad Vibrations“ чини се да су „The Black Angels“ ближи првој опцији. То и није чудо с обзиром на то да долазе са исте сцене на којој је Роки Ериксон започео своје сумануто путовање кроз музику. Међутим, када на ред дођу песме „Telephone“ или „Haunting At 1300 McKinley” чини се да им је ближи халуцинантни блуз лондонских помодараца.

Глас певача Алекса Маса, за кога су неки рекли да звучи као Грејс Слик која имитира Џима Морисона, преваљује дуг и опасан пут док не стигне до ушију „слушача“. Пробија се кроз мрачни, отровни звук који као да долази из неке мочваре у којој уместо блатњаве воде колају халуциногене киселине. Кад стигне на одредиште покреће психоделични трип налик ономе који у филму „Голи у седлу“ доживљавају Карин Блек, Питер Фонда и Денис Хопер. А то је и био циљ. Судећи бар по одметничкој митологији на којој почива ова музика.