Сурферски филм о убиству

Сурферска субкултура је раних шездесетих година толико заразила младе Американце да је о њој у то време, ради брзе зараде, снимљена гомила филмова испуњених журкама на плажи, мачо разметањем и потиснутом сексуалношћу. Кад би „The Shivas”, амерички бенд из Портланда, имали новца за такве продукције, њихов сурферски филм би изгледао другачије, с мрачнијим тоновима, који нису изненађење с обзиром на то да их има и у њиховој верзији сурф-музике укрштене с гаражним роком.

– Вероватно би се одигравао на неком прилично хладном месту, можда у Асторији, у држави Орегон, где су снимили „Гунисе”. Тамо где ми живимо сурфовање није као на Хавајима или у Калифорнији. Плаже су дивне али хладне, таласи умеју веома сурово да секу. Претпостављам да би се заплет вртео око неког убиства или бисмо можда, попут Гуниса, морали да спасавамо град од пропасти – каже за наш лист Џаред Молину, гитариста и певач бенда „The Shivas”, који ће свој први концерт у Србији одржати вечерас, у новосадском „Брод театру”, у суботу наступају у клубу „Фјужн” у Кладову, док су у недељу у београдском Културном центру „Град”.

Сурф-рок се често повезује с младалачком наивношћу раних шездесетих, времена пре ширења дроге и насиља. Али, у његовом звуку има и меланхоличне, протопсиходеличне „дрхтуравости”, као и амбиваленције невиности која већ носи трагове свог самопорицања, првих корака ка параноичној нарко-измаглици, која ће убрзо преузети културу младих. Која страна сурф-рока је вас привукла тој музици?

Док смо одрастали, били смо изложени тој врсти музике јер је настала управо у нашем региону. Много група са западне обале и данас свира тај жанр и највећи утицај на нас били су бендови наших пријатеља, „Guantanamo Baywatch” из Портланда и „Basemint” из Такоме, одакле су и „The Ventures” и „The Sonics”. Никад нисмо свесно одлучили да желимо да свирамо сурф-музику. Можда звучи као да претерано поједностављујем, али било је веома спонтано.

Имате дара за сјајну поп мелодију, али неке ваше песме се готово суновраћују у такозвани „нојз”, једва контролисану буку. Бенд савршено влада обама аспектима. Да ли их намерно „сударате” или вам и та комбинација долази спонтано?

То нам се природно наметнуло. Слушамо разне врсте музике и зато разне ствари избијају кад компонујемо. Овакав опсег звука и осећања потиче отуд што се не ограничавамо на једну врсту песама, веселе или тужне, брзе или споре. Оне су шта год осећамо да треба да буду, некад бучне, некад слатке и нежне.

Ваш последњи албум, „You Know What To Do”, снимљен је старински, директно на магнетофонску траку, као што је и морао бити, јер сте га правили тамо где се увек тако ради, у студију Калвина Џонсона, прослављеног као вођа бенда „Beat Happening”. Имате ли фетиш према старим техникама снимања и опреми?

Кад смо почели да сарађујемо с „K Records”, Калвиновом издавачком кућом, једна од најбољих ствари била је што смо добили прилику да снимимо албум бесплатно. Желели смо да Калвин сними тај наш албум, а одговарало нам је што он снима директно на траку, јер то поједностављује ствари, теже је изгубити се у детаљима кад немате бесконачне моћи „Pro Tools” програма или нечега сличног за монтажу звука. Више волимо аналогно снимање, али снимали смо и дигитално.

Бенд сте основали када сте још били у средњој школи. Да ли сте током година изненадили себе, колико је другачија ваша музика у односу на оно што сте замишљали?

Претпостављам да је мање-више онако како смо и очекивали и надали се да ће бити. Девет година након оснивања групе још свирамо и радимо више него икада, одлазимо и на места где никада нисмо били и снимамо нове албуме. Наша музика се стално мења, тако да је то помало изненађујуће и за нас, али осећам да је, мада су се неки њени аспекти мењали током година, и даље махом иста као кад смо почињали. Надам се да ће наша музика наставити да се развија у непредвидивим и интересантним правцима.

Владимир Вукасовић