Перуђа је један од ретких градова на свету у ком верујете уметницима када се публици обрате класичном фразом „дивно нам је овде, велико је задовољство свирати за вас”. Зачина за инспирацију је заиста много. Мириси пасте у хотелу La Rosetta, омамљива умбријска вина или заводљиви укуси Perugina слаткиша, ренесансне зидине историјског центра или медитеранска клима усред Апенинског полуострва, публика која разуме џез и уме да жестоко награди бравуре музичара… Па, када одсвирају „обавезну порцију”, по правилу следе узбудљиви додаци јелу: шлаг на торти овогодишњег издања фестивала Умбрија џеззаслужује посебан осврт.

Вокални квартет The Manhattan Transfer промовисао је нови албум „The Chick Corea Songbook”. Случајно се потрефило да је Корија на фестивал дошао дан раније и ето им прилике снова: да (како кажу, први пут) наступе са славним пијанистом, изводећи на бис његову композицију „Free Samba”. Дан касније, на истој сцени је наступао Корија, на последњем концерту европске турнеје новог Freedom Band-a (Кени Гарет – алт саксофон, Кристијан Мекбрајд – контрабас, Рој Хејнс – бубњеви). Има ли боље прилике за прославу? После одличног концерта, публика је потпуно откачила, па су откачили и музичари. Изашли су на бис у ритму једноставног фанка, са микрофонима у рукама: Гарет и Мекбрајд су изигравали хип-хоп MC-јеве, прозивајући редом све чланове бенда да мењају инструменте или да заплешу. Тако је Мекбрајд завршио за клавиром, а Chick је, немајући куд, устао да игра… 

Певачица Роберта Гамбарини почаствована је титулом амбасадора Умбрије у свету (пре ње лауреати су били Енрико Рава, Ренато Селани, Ђовани Томасо, Стефано Болани и Франческо Кафизо). Славље је увеличао пијаниста Ренато Селани, „италијански Хенк Џонс” (83), који тешко хода али и даље фантастично свира – на бис су заједно извели нежну Стрејхорнову баладу „Lush Life”.

Егзотични ритам композиције „Caravan” представљао је крај званичног програма Мелоди Гардо и увод у бис сачињен само од стандардног опуса. Једва смо препознали интригантну верзију „Summertime” (у који се умешала и једна строфа песме „Fever”), а затим је на сцени оставила само виолончелисту Стефана Брауна, који је ухватио инструмент као гитару (бочно) и започео са разлагањем хармонија „Somewhere Over The Rainbow”. Лаку ноћ би тешко могло да звучи нежније...

Марија Пија де Вито (вокал, Италија) и Хју Ворен (клавир, Велс) на бис су публици поклонили узбудљиво тумачење песме Антонија Карлоса Жобима „Por toda a minha vida”. Рон Картер је представио Golden Striker Trio, са Малгрјуом Милером (клавир) и Раселом Мелоном (гитара). Они који су сачекали бис, могли су да чују и одакле такав назив састава – за растанак су извели композицију „The Golden Striker”, Џона Луиса, коју је The Modern Jazz Quartet снимио за филм „No Sun In Venice” (1957). Bis „Why Was I Born” Сонија Ролинса могао је да се тумачи као потреба да поручи да је његов живот музика, којој се и у 80. години предаје пуном душом.

Кубански пијаниста Алфредо Родригез растурио је клавир у Морлакију од жестине музицирања, комбинујући традиционалне корене са џез утицајима. За бис је ипак одабрао савремену класику – изузетно захтевну нумеру легендарног кубанског композитора Ернеста Лекуоне „Gitanerias”, показујући тако да корен његове виртуозности почива на беспрекорним основама на пољу класичне музике.

Најлуђи бис извео је пијаниста Стефано Болани. Публика у Перуђи га обожава, Морлаки је био испуњен до последњег места, атмосфера врела, Болани у свом елементу. Када су га позвали на бис, предложио је публици да наручује песме, па узео папир и редом записивао. Бис је заправо био потпури двадесетак песама (!) које је публика наручила – од класике и џеза, преко евергрина и филмске музике, до рокенрола и дечје музике. Понеке нумере је свирао истовремено, у пару (једну левом, а другу десном руком!). На репертоару су, између осталих, биле и „Johnny B Goode”, „Бесаме мућо”, „Somewhere Over The Rainbow”, „Fur Elise”, „Libertango”, теме из филма „Хајди” и серије „Сандокан” – ова друга као fil rouge потпурија којој се више пута враћао, уз бурно одобравање аудиторијума. Получасовни бис завршен је хорским певањем популарне нумере „Pianofortissmo”, напуљског композитора Рената Карозонеа. У Боланијевом лудилу препознајемо иницијални дух раног џеза, као музике за забаву – јагода на шлагу, који се прелива преко укусне музичке торте.

Војислав Пантић