Требало би да имам седам питбулова

Узети име Кинг Кан готово је исто као и прозвати се, рецимо, „војводом императором”. Смисао за хумор на сопствени рачун Кинг Кан доказује и непредвидивим живим наступима, као и стиховима страствено отпеваним на мелодије које су необична али савршена комбинација психоделичног соула и гаражног рока. Још су бизарније и накићеније његове сценске одоре, којих се не би постидели ни фанк и џез „ванземаљци” Џорџ Клинтон и Сан Ра. И Кинг Кан има оностран ореол, али сличан помало комичном божанству из паганских пантеона. С бендом „The Shrines” овај канадски музичар наступиће сутра у београдском Културном центру „Град”.

Иде ли вам на живце што ексцентричности попут ваших већина људи данас не може да прими озбиљно, као „праву ствар”, већ одмах претпоставља да је то кемп, самоиронични ретро-пастиш седамдесетих година?

Веома сам срећан што могу да радим оно што радим. Почео сам да осећам да заправо имам мисију да масама донесем радост. То је за мене пре ритуал него маскарада. И, као у свим ритуалима, неверници ће патити.

Ваша музика је под утицајем панка, који се често повезује с огољеним, приземним стилом, иако су и неки зачетници жанра имали сложене уметничке концепте, мешали жанрове и били трансгресивни и театрални. На неки начин, враћате панк коренима?

Увек сам се осећао као човек који би требало да има седам питбулова, тако да претпостављам да је панк још негде у мени и испада будала (непреводива игра речи, изворно „getting punked” – прим. аут.). Искрено, када мислим о панку, први кога се сетим је Дони Панкер, публициста и борац за ЛГБТ права ког су силовали у затвору.

Стихови су вам пуни референци на хришћанство и разне вере, тарот и вуду, којег сматрате механизмом којим потлачени стичу моћ. Мислите ли да религија може бити капија ка другом свету, сила која преображава, у какву ви покушавате да претворите своју музику?

Осећања о религији су ми помешана. Генерално, од ње ми је мука јер цео свет због ње пати. Верујем да човек може да контролише своју судбину усавршавајући алате који потпомажу страствену љубав према животу а могу да се нађу кад следите стазу истинског просветљења. Сан Ра је нашао своју алтернативну судбину у родном имену Херман, како га је мајка назвала по мађионичару Црном Херману. Верујем да музика свакако има потенцијал да буде сила која преображава, као прекрасно чудовиште из јапанских анимација, које вас испуњава екстазом и празни вам чакре.

Пре две године умрла су вам тројица најбољих пријатеља, укључујући и Џеја Ретарда. Ви сте били ментално нестабилни и провели сте неко време у корејском манастиру. Опоравили сте се и опет стварате музику. Да ли су та искуства променила нешто у њој?

Променила су све у мени, натерала ме да схватим шта су истински важне ствари у мом животу и колико нам је мало времена дато. Музика је и даље иста, али инспирација извире из разумевања таме и магме која вреба у свима нама. Те две ствари могу све да преплаве и униште. Мора да постоји равнотежа која нам притиче у помоћ као водопад.

Канађанин сте, родитељи су вам Индијци исламске вере, а живите у Берлину. Да ли то сложено наследство подстиче вашу љубав према мешању жанрова и културном еклектицизму? Како су вас примили у Берлину, центру моћи Европе, која сад не показује много саосећања према мигрантима и избеглицама?

С очеве стране вучем корене од тинејџерских продаваца опијума, кондуктера у возу, убица змија... Док сам био у мајчиној утроби, пуштала ми је класичну индијску музику преко слушалица на свом стомаку. Тако је подстицана моја „најузвишенија љубав” („Love supreme” – референца на Џона Колтрејна, прим. аут.) према свим стварима, укључујући мешање жанрова и културни еклектицизам. Берлин је септичка јама културе и претворио се у међународну луку. Волим да живим у Берлину, али тужно је гледати како ствари нестају.