Тријумф Вејна Шортера

Специјално за „Политику”

„Сваки концерт је другачији”, углас одговарају Данило и Џон, када сам им после концерта усхићено изрекао своје утиске. Требало је да претпоставим да неће имати одговор на питање – зашто

Неколико параметара је наступ квартета Вејна Шортера, сопран и тенор саксофон, – Данило Перез, клавир, Џон Патитучи, контрабас, Жорди Роси, бубњеви, у Перуђи унапред чинило изузетним. Најпре, концерт је предвиђен за интимни простор позоришта „Морлаки” у поподневним сатима, уместо за главни вечерњи термин на отвореном у Арени „Санта Ђулијана”. Сталног бубњара Брајана Блејда мењао је Жорди (Хорхе) Роси, пошто је Брајан заузет са својим саставом. Коначно, бенд је дошао у град непосредно пред свирку, тонску пробу практично нису ни имали.

Претходне вечери, Сони Ролинс није одушевио публику у арени, кажу да се осећао уморно. То је подигло неизвесност другог догађаја, пошто је и Вејн у сличним годинама. „Морлаки” је, наравно, био премали да прими све заинтересоване, сала је била испуњена до последње, пете галерије. Када су изашли на сцену, проломио се невероватан аплауз.

У тишини која је уследила, квартет је ушао у турбулентне вирове „радне ситуације”, коју Шортер зове „zero gravity”. Она је обично на почетку наступа, представљајући отворену књигу са бројним идејама-скицама, које чланови састава узимају и разрађују, стварајући и ослобађајући тензију. Колико ће се задржати око „нулте гравитације” није унапред дефинисано – у Београду 2010. трајало је 60 минута, овде је било упола краће. Лаик би помислио да се ради о фри-џезу, а заправо је у питању истраживање комуникације, са иновативним мелодијским линијама и хармонијама, жустри разговор уметника који покрећу нове теме и реплицирају подстицајима других.

И бас линију из Вејнове теме „Orbits”, са чувеног Мајлсовог албума „Miles smiles”, дочекује снажна реакција публике. Током динамичких успона, Вејн вози брзе, агресивне пасаже на тенору, ноте престижу једна другу. Затим улазе у грув ритам нумере „Plaza real”, састава „Weather report” (албум „Procession”, 1983). Хармоније су светле и питке, као поручене за лепршаву мелодију сопрана, шарм лепог и егзотичног који је одликовао чувени фјужн састав. Ово је заиста дан за песме: путујемо у Ирску, уз фолклорну „She moved through the fair”, коју је Шортер први пут обрадио на албуму „Alegria” (1983). Можемо да наслутимо мелодију док Вејнов тенор око ње луцидно обилази, вођен импулсима осталих инструмената. „Starry night” је још једна „радна тема”, поново у стабилном фанки ритму, у чистим хармонијама и са фино изграђеном импровизацијом на сопрану. Завршавају је тачно по истеку једног сата концерта и први пут напуштају сцену.

Овације их враћају на бис. Два сопранска тона у сваком такту се пењу степен више, док тројка подиже снагу до неслућених висина. Затим опет исто, од нуле до максимума. На трећем понављању већ сви у сали учествују, предвиђамо следећи корак и вриштимо опонашајући звук сопрана. Од Жордија касније сазнајем да је ово лудило само било наставак исте теме којом су завршили концерт.

Ћаскајући са роуд менаџером и тонцем Робом констатујем да су били више фокусирани него иначе, да је излагање „тема” уместо „скица” веома пријало, претпостављајући да је Жордијево присуство донело промену – да са њим не могу да огрезну у велике егзибиције. „Ниси у праву”, одговара ми. „Пре неколико недеља у Монтреалу је са Брајаном било исто, што не значи да већ сутра неће бити другачије.”

„Брајан је незаменљив”, додаје Џон, и ја се предајем. Коначно схватам да Шортер (као и други стари мајстори, попут Ролинса) представља саму суштину џеза, као музике која у основи поседује непредвидивост и обликује се на најчудније начине у складу са различитим подстицајима. Зато је, ваљда, толико моћна.

Војислав Пантић