Амбивалентна мајка

Када неко према некој другој особи показује двојни однос, који је и позитиван и негативан, тада кажемо да је према њој амбивалентан. Однос мајке према детету је последње место где бисмо очекивали амбивалентност. Брутални поступци појединих мајки према својим бебама и малој деци, укључујући убиство детета, чедоморство, сасвим су супротни од наших уверања о урођеном материнском нагону, о архетипској природи безусловне мајчинске љубави. Зато се питамо: Како мајка може мрзети властито дете?

Тренутак када је организам неке девојке спреман за материнство је све даљи од тренутка када је та иста девојка емоционално спремна да буде мајка, да своје потребе и жеље подреди потребама детета. Према трансакционој анализи свако од нас, без обзира колико има година, носи у себи своје дечје Ја – извор потреба, жеља и забаве. Жена је спремна да буде мајка када је спремна да на неко време искључи то своје дечје Ја. Тада се може посветити задовољењу потреба свог стварног детета – сина или кћерке. Уколико га не искључи, мајчино дечје Ја развија према стварном детету однос старије сестре која се осећа угроженом од млађег детета, тако да реагује љубомором, завишћу и мржњом.

Врхунац непријатељства је када мајка почиње да мисли да јој је дете својим рођењем упропастило живот. Доживљава да је рађајући дете, одбацила свој властити идентитет, аспирације и циљеве, начин живота који би требало да јој донесе срећу. У оквиру овакве ирационалне логике „или оно или ја”, одбацивање или убијање детета је нека врста мајчине самоодбране.

Представа о „савршеној мајци” која, када роди дете, потпуно заборавља на себе и која се трајно посвећује детету или деци, жртвујући се за њих и породицу двадесет и четири часа дневно, наредних осамнаест година, застрашује будуће мајке. Погрешно верујући да је потребно да се потпуно и трајно одрекну себе, свог дечјег Ја, све више младих жена пролонгира тренутак рађања детета желећи да до тада што више ужива у животу. Неке се због тога свесно одричу материнства.

Превисоки критеријуми „савршене мајке” чине да се жене осећају неспособним за улогу мајке, због чега њихову трудноћу и порођај прате велика тескоба и снажна депресија. Трудећи се максимално да у првих пола године након рођења детата докажу да су „савршене мајке” неке жене доживљавају синдром изгарања. Тада могу доживљавати различите деструктивне и ужасавајуће пориве према деци (које никада не спроведу у дело).

За разлику од савршене, добра мајка се интензивно посвећује детету привремено, током прве три године, после чега се враћа у своје друге улоге. Знајући да ће бити тако, оне имају много мање разлога за амбивалентност.