Ауторитарно васпитање

Други од три васпитна стила које је описала др Дајана Баумринд јесте ауторитарни. Уколико пођемо од тога да је деци за правилан развој потребно да им родитељи пружају и љубав и дисциплину, ауторитарно васпитање се своди на дисциплиновање без показивања љубави. То не значи да ови родитељи не воле своју децу, већ да користе један васпитни психолошки трик којим постижу дечју послушност. Они не показују љубав деци како би она због страха од губитка родитељске љубави била додатно мотивисана да угађају родитељима. Одатле изреке: Кога се хвали – тога се квари; Децу треба љубити само када спавају; и сличне.

Малом детету је најважније да ли га родитељи воле и прихватају. Ако не добија потврде да јесте вољено и прихваћено, оно се налази у сталном стању страха од одбацивања. Последица овог страха је да је дете веома послушно како би показало родитељима да заслужује њихову љубав. Иако се труди, оно не добија знакове родитељске љубави ни када оствари неки успех. Уместо да га тада похвале, родитељи му говоре да је дати успех нешто нормално, или га, чак, критикују што није остварило још већи успех.

Последица ауторитарног васпитања је „синдром претерано социјализованог детета”: скромно дете, са веома развијеним радним навикама, усмерено на рад и постигнуће. Када родитељи детету изражавају љубав, поручују му да је вредно људско биће на основу чега оно формира позитивну слику о себи и својој вредности. А када родитељи стално избегавају да изразе љубав, дете није сигурно да ли оно заиста вреди. Да би доказало да вреди, оно се стално веома труди да испуни родитељска очекивања и „заслужи” љубав.

Овако васпитана деца израстају у личности које су веома уређене и добро организоване, усмерене ка постигнућима, веома радне, склоне перфекционизму, често у функцији угађања другим људима. Иако су ови људи веома продуктивни током одраслог живота, њихов скривени проблем је лоша слика о себи и недостатак самопоштовања. У случају неуспеха, почињу себе да презиру, тако да се појављује склоност ка разним неурозама, депресији и самодеструкцијама.

Управо је психотерапија ауторитарно васпитаних особа показала колику штету за осећање личне вредности може да направи неизражавање љубави детету. То је довело до тога да многи западну у супротну грешку и да пермисивно, попустљиво васпитавају, сводећи васпитање на изражавање љубави. Често су управо ауторитарно васпитани родитељи ти који пермисивно васпитавају следећу генерацију.

Да подсетимо да израз „ауторитарно” нема исто значење као „ауторитативно”, јер се не односи на здрав однос подређивања стварном ауторитету, већ на једну врсту понизности. Ауторитативно васпитање је трећи стил о којем ће бити речи.