Енергетски вампири

Нису ретки људи који су осетили након не тако дуге комуникације са неком особом да су одједном без енергије, непропорционално уморни и исцрпљени. На основу таквих искустава са онима који испијају туђу енергију настала је негативна етикета „енергетски вампир”. Да ли постоје овакви „вампири” и како избећи улогу жртве?

Дата етикета се приписује оним људима који нeмају развијене комуникацијске вештине, траже сталну пажњу, непрестано говоре, причају само о темама и садржајима из свог живота. То су људи који су захтевни за саговорника, али који остају у оквирима пристојности. Њихове социјалне вештине су довољно развијене да не прелазе границу некултурног или неукусног, али ипак нису довољно изграђене да би обраћали пажњу и управљали се на основу суптилних реакција саговорника.

Особа која има развијену емпатију, током комуникације региструје суптилне реакције друге особе и у складу са тим води, преусмерава или прекида комуникацију. Особа која је означена као „енергетски вампир” нема развијену емпатију тако да не региструје ове реакције. Она зато није свесна да дата тема другога не занима, да треба да промени тему, да је време да се прекине комуникација, да се оде кући.

Етикета „енергетски вампир” је веома лоша зато што друге људе дехуманизује и демонизује. Њоме се поставља сцена да дата особа није човек, већ зли вампир, а да је њена жртва добра и невина. У стварности жртва је такође одговорна, јер је она та која дозвољава другоме да јој „пије енергију”.

Типична жртва је особа која није научила да постави границу у комуникацији, било да јасно каже „не” било да је преусмери или прекине. Комуникација је као плес две особе у којој свака од њих има свој део одговорности. Типична жртва не зна како да појача негативни сигнал до оног интензитета који ће „вампир” да примети и уважи. Многе жртве у ствари трпе током комуникације, јер знају да упућују само суптилне и веома снажне сигнале, а недостаје им способност да упућују сигнале средњег спектра. И зато се плаше да би могле да претерају и саме да испадну неуљудне, примитивне или некултурне. Последица је да се одлучују да трпе, а управо је ово трпљење, или подређивање и самоконтрола оно што људе исцрпљује, чини уморним, ствара главобољу или потребу за сном.

Људи без довољно емпатије има много и на другима је да науче да се од њих заштите, да повуку границу у комуникацији. Зато треба научити да се буде асертиван, да се уђе у конфликт са другима, али из позиције самопоштовања и поштовања других. Када особа научи да каже „не” и да захтева нешто од других, тада излази из улоге жртве. На енергетском плану то значи да ће много ређе да се осећа исцрпљено и без енергије.