Огрлице и наруквице које вреде колико и вила са базеном никада нису биле траженије него у последњих десет година, слажу се дизајнери накита. Наруку им иде глад све имућнијих Индијаца и Кинеза који не питају колико кошта Ван Гог, али ни Фабержеово јаје.

Али ко би могао да буде нови Фаберже, питају се љубитељи прстења и минђуша. Ако је царски драгуљар био неприкосновен у 20. веку, ко је најбољи на почетку 21?

Нико није сам на врху листе, закључује „Њујорк тајмс”, али је Џоел Артур Розентал веома близу.

Овај Американац у Паризу не направи више од 80 комада накита годишње па је његова марка „ЈАР” резервисана за клијенте чији је банковни рачун довољно дугачак да покрије њихове трошкове. Ако наруквица носи жиг ове фирме основане пре 33 године, врло је вероватно да ће на аукцијама у „Кристију” достићи два или три пута вишу цену од првобитне. Прстење се процењује на износ између 200.000 и 300.000 долара, док се брошеви са смарагдима продају по цени између 60.000 и 80.000 долара. Розентал дизајнира украсе у облику геометријских фигура, углавном симетричне, често зелене и плаве. Не рекламира се. У излогу радње у главном граду Француске не види се ниједан његов рад. Међутим, поједини зналци тврде да је реч о „до мене се тешко долази” маркетингу који је упалио чак и код  Елизабет Тејлор и Саре Џесике Паркер.

Али, Розентал није без конкуренције. Микеле дела Вале следи жеље купаца који су спремни да комбинују различите материјале. У својој фирми у Риму експериментише са титанијумом и цирконима не плашећи се да проверене старинске и елегантне форме замени нечим новим.

Азија, одакле долази огромно интересовање за драго камење, створила је два велика имена о којима се прича и у Европи и у Америци: Вирен Багат и Мишел Онг.

Вирен Багат каже да продаје рубине и бисере само у својој радњи, па очекује од сваке муштерије да се појави код њега у Мумбају. Иако неки драгуљари немају ништа против да саслушају прохтеве купаца, он тврди да никада не би додао који цветић на сафиру да би удовољио муштерији. Жене на Западу кажу да је реч о накиту који можда трпи оријентални утицај, али који је сигурно толико префињен да никада не би могле да га носе по дану.

Мода у Хонгконгу је донекле другачија. Тамо царује Мишел Онг која је у крем де ла крем друштва увела широке дијамантске наруквице и брошеве. Кажу да ће она прва испратити шта је ново у свету дизајна. Међутим, труди се да по једном детаљу остане препознатљива без обзира на ћуди моде – њен накит је често инспирисан чипком.

А када је реч о братанцу славног Ибера де Живаншија – Џејмсу Живаншију – оригиналност је увек испред моде. Радећи последње четири године за „Садеби”, креирао је комаде од неколико милиона долара комбинујући драго камење са златом, керамиком, челиком... Дизајнер са Менхетна важи за неког ко ће направити жад без мане мада он увек потенцира да је од савршено избрушеног камена савршенија креативност.

Ј. Стевановић