На са­ти­ри­чар­ској и афо­ри­сти­чар­ској сце­ни Ср­би­је јед­ну од глав­них уло­га има и јед­на ду­хом сна­жна же­на – Ве­сна Ден­чић ко­ја сво­јим тек­сто­ви­ма по­ди­же љу­де на но­геили иза­зи­ва трн­це.

Ро­ђе­на је 30. но­вем­бра 1963. у Бе­о­гра­ду. Ди­пло­ми­ра­ла је но­ви­нар­ство на Фа­кул­те­ту по­ли­тич­ких на­у­ка.

Сем са­ти­ре и афо­ри­за­ма, пи­ше по­е­зи­ју, про­зу, књи­жев­не при­ка­зе, ре­цен­зи­је, ко­мен­та­ре... Ево не­ких на­сло­ва књи­га: „У дру­штву се не ша­пу­ће”, „Свет не мо­же про­па­сти без нас”, „Пут до па­кла”, „Стра­да­ње у ци­клу­си­ма”... Члан је Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је.

Ње­на де­ла пре­ве­де­на су на де­се­так је­зи­ка. До­бит­ник је број­них на­гра­да у зе­мљи и ино­стран­ству. Осни­вач је и глав­ни уред­ник елек­трон­ског ча­со­пи­са за са­ти­ру „Ет­на”, а и не­ко­ли­ко веб-сај­то­ва од ко­јих је „Смех до бо­ла” ви­ше пу­та на­гра­ђи­ван. Жи­ви у Бе­о­гра­ду. 

У ком окру­же­њу сте од­ра­сли?

До ше­сте го­ди­не у ро­ди­тељ­ском до­му, ана­кон то­га, због здрав­стве­них раз­ло­га, да ма­ло оја­чам сла­ба­шне ко­сти,об­ре­ла сам се у бол­ни­ци, у Ро­ви­њу. Ту сам за­вр­ши­ла основ­ну шко­лу. Већ та­да је по­чео да се фор­ми­ра мој нерв за умет­ност. Во­ле­ла сам да цр­там и чи­там. По­че­ла сам да пи­шем по­е­зи­ју, да уче­ству­јем у ре­ци­та­ли­ма, пе­вам, да бих у сед­мом раз­ре­ду, за­јед­но са још јед­ном уче­ни­цом, Ма­ри­јом из Пу­ле, ре­жи­ра­ла пред­ста­ву за крај школ­ске го­ди­не.

Ко­је су би­ле Ва­ше по­тре­бе...

Књи­ге, па­пир, олов­ке, ра­дио-апа­рат.

... а ко­је же­ље?

Ни­кад ни­сам има­ла не­ких по­себ­них же­ља, сем да оно што ра­дим бу­де што бо­ље.

Ка­кви сте при­ват­но?

Ваљ­да као и сви оста­ли. Ра­дим оно што во­лим, мо­гу или мо­рам, и тру­дим се да од то­га не пра­вим дра­му. Нај­бит­ни­је ми је да оства­рим до­бар од­нос са љу­ди­ма ко­ји ме окру­жу­ју: са по­ро­ди­цом, при­ја­те­љи­ма, ко­ле­га­ма...

Ко­ја је Ва­ша жи­вот­на фи­ло­зо­фи­ја?

Има их не­ко­ли­ко. По­ред оне да би тре­ба­ло би­ти искрен у све­му што ра­ди­те, у оп­хо­ђе­њу са љу­ди­ма, али и пре­ма се­би, по­треб­но је и ве­о­ма мно­го ра­ди­ти на се­би, јер као што ре­че Со­крат: „Знам да ни­шта не знам”.

Ка­ква је моћ ме­ди­ја...

Огром­на, на­ро­чи­то те­ле­ви­зи­је, ко­јој се још нај­ви­ше ве­ру­је и по­ред то­га што се зна да је ту све мо­гу­ће мон­ти­ра­ти. С дру­ге стра­не, по­сред­ством ин­тер­не­та, где та­ко­ђе по­сто­ји мо­гућ­ност ши­ре­ња не­про­ве­ре­них и ла­жних ин­фор­ма­ци­ја, мо­гу­ће је да се чу­је и ви­ди дру­га, пот­пу­но дру­га­чи­ја сли­ка ствар­но­сти, не­кон­тро­ли­са­на од стра­не тај­ку­на или по­ли­тич­них моћ­ни­ка. У сва­ком слу­ча­ју ве­ли­ка мо­рал­на од­го­вор­ност ле­жи на по­сле­ни­ци­ма јав­не ре­чи, а да ли ће они ту моћ пре­то­чи­ти у из­вор до­сто­јан по­што­ва­ња или ће се сро­за­ти у ка­љу­гу за­рад нов­ца и „сла­ве”, за­ви­си од уло­ге ко­ју су спрем­ни да од­и­гра­ју.

... а Ва­ше умет­но­сти?

Сва­ка умет­ност има сво­је­вр­сно те­ра­пе­ут­ско деј­ство, као от­клон и лек про­тив бе­сти­јал­них по­ли­тич­ких игра­ри­ја ми­ле­ни­ју­ми­ма уна­зад, би­ло да је реч о по­е­зи­ји, про­зи, дра­ми, ли­ков­ним и оста­лим умет­но­сти­ма.

Шта још во­ли­те сем пи­са­ња?

Плес, ба­лет, опе­ру...

Да ли се у све раз­у­ме­те?

Ја сам ге­ни­је! Зар ни­сте то и ви при­ме­ти­ли?

За­што пи­ше­те афо­ри­зме?

Афо­ри­зме пи­шем за­то што у при­чу не мо­же да ста­не то­ли­ко по­тре­сних ли­ко­ва.

Ка­ко се као же­на сна­ла­зи­те у са­ти­ри?

Ку­пи­ла сам оруж­је.

Са­да сам ја­чи пол!

Да ли смо сви по­ма­ло кри­ви за ово што се де­ша­ва? 

Не при­зна­јем ко­лек­тив­ну кри­ви­цу.

Ја сам асо­ци­јал­на лич­ност.

Шта би­ва кад нам сре­ћа окре­не ле­ђа?

Сре­ћа је што има­мо слав­ну про­шлост,

па не мо­ра­мо да ми­сли­мо на бу­дућ­ност.

Ка­ко је про­те­кла при­ва­ти­за­ци­ја?

На по­сао ка­сним из оправ­да­них раз­ло­га.

Док про­ме­ним три пре­во­за,

фир­ма про­ме­ни име, де­лат­ност и вла­сни­ка.

Ка­ко пре­се­ћи ла­нац кри­ми­на­ла?

Ла­нац кри­ми­на­ла је пре­се­чен.

Јед­на по­ло­ви­на је у за­тво­ру, дру­га на вла­сти.

Ипак, не­ма ви­ше ре­до­ва за хлеб?

По­ра­сла је ку­пов­на моћ ста­нов­ни­штва.

То се ви­ди у сва­кој пе­ка­ри!

Због кре­ди­та?

Мо­ра­ли су да уна­пре­де бан­кар­ски си­стем,

да се сав но­вац не би сли­вао у по­греб­на пред­у­зе­ћа.

Ко­ја тр­го­ви­на цве­та?

Тр­го­ви­на љу­ди­ма ов­де још ни­је у пот­пу­но­сти за­жи­ве­ла,

али се са­свим при­стој­но за­ра­ђу­је од про­да­је у де­ло­ви­ма.

За­што се Да­чић не „ски­да” са те­ле­ви­зи­је?

По­ли­ци­ја има пу­не ру­ке по­сла.

Због кон­фе­рен­ци­ја за но­ви­на­ре

ни­ка­ко да стиг­не на уви­ђај.

А за­што увек од ко­мар­ца пра­ви­мо ма­гар­ца?

Не би­смо ми пра­ви­ли од ко­мар­ца ма­гар­ца

да ко­ма­рац не ња­че.

Ко­ли­ко се чи­ни за мла­де?

Но­ве ге­не­ра­ци­је ни­су за­до­је­не иде­о­ло­ги­јом.

Они су си­са­ли ве­сла.

За­што је власт сме­њи­ва?

Власт мо­ра да бу­де сме­њи­ва,

за­то што и оста­ли по­ли­ти­ча­ри има­ју бо­ле­сне ам­би­ци­је.

Шта ра­ди вла­да?

Мо­ли штрај­ка­че да се вра­те на по­сао.

Вла­да је об­ја­ви­ла об­у­ста­ву ра­да.

Да ли исто­ри­ја увек мо­ра да бу­де кр­ва­ва?

На­у­чи­ли смо лек­ци­ју из исто­ри­је.

Од­го­ва­ра­мо као из то­па!

Ка­ко под­но­си­те све ово што нам се до­га­ђа?

За­ка­за­ла сам пре­глед код пси­хи­ја­тра,

али ни­је мо­гао да ме при­ми због об­дук­ци­је.

Има и леп­ших те­ма, на при­мер љу­бав?

Љу­бав: јед­на­чи­на са две не­по­зна­те.

А шта ми­сли­те о бра­ку...

Сва­ком му­шкар­цу од ак­ци­је

по­треб­на је же­на од ак­ци­је.

Да по­чи­сти за њим.

...сек­су...

Да је би­ла пра­ва секс бом­ба,схва­тио је тек ка­да му је раз­не­ла имо­ви­ну.

... а о де­ци?

Де­цу ни­је ла­ко пре­ва­ри­ти, за­то не­ма­ју пра­во гла­са.

Не­што за крај.

Ов­де је и бог ре­као ла­ку ноћ.

И ту је крај при­че!

-----------------------------------------------------------

Пер­спек­ти­ве

Ноћ

из­ми­че кон­тро­ли

мрач­ни­ја

би­ти не мо­же

ни ти­ша

ла­веж за­му­као

воњ не­ма­ни

но­здр­ве па­ра

у не­ком дру­гом све­ту

у не­ком дру­гом ве­ку

одој­че цок­ће

Из књи­ге „Кра­љи­ца сен­ки” (Ал­ма, 2011)