Лепотом до среће

Лепе ствари и лепи људи одувек су сматрани вредношћу, а један од разлога за то јесте што је било вредно све што је било ретко. Подаци из историје људског рода наводе нас на закључак да су у оним временима, када су се бавили преживљавањем, људи давали предност функционалности у односу на лепоту, али и да је лепота постајала важна када би заједница или група достигла ниво на којем је већина задовољила своје основне потребе.

Иако знамо да је „лепота у оку посматрача”, то јест да је она субјективна појава која зависи од критеријума дате особе, можемо је сматрати посебним доживљајем или емоцијом – осећањем лепога. Према једној теорији лепога, без обзира које је чуло у питању, увек је склад, хармонија, оно на шта реагује људски мозак стварањем осећања лепога.

Живимо у времену у којем лепота све више постаје императив. Све више људи, посебно младих, жели да буду лепи, да себе улепшају. Лепота се не захтева само од себе, већ и од других, поготово код избора партнера. Док се једни труде да се лепо облаче, други вежбама обликују своје тело како би добило жељени облик, а трећи се подвргавају различитим естетским операцијама.

Посматрано са стране, стиче се утисак да смо почели да прецењујемо лепоту, да смо колективно постали опседнути лепим. Ако је то тачно, шта би могао да буде разлог томе?

Истраживање дубинских разлога на којима се заснива жеља појединаца да буду веома лепи, показује да је вредност лепоте повећана зато што су људи почели да је чврсто везују са срећом. Све више људи мисли да је лепота најкраћи пут у срећан живот. Реч је о више или мање свесној фантазији да мора да се буде леп да би се досегла срећа; да је велика лепота особе услов да се у њеном животу догоди све оно што чини срећан живот.

Ако се запитамо шта је узрок праве епидемије личних фантазија да лепота доводи до срећног живота, то нас доводи до медија. Садржаји разних медија – од дечјих бајки, цртаних филмова, филмова и серија, естрадног живота, ТВ програма... – понављају поруку да је изузетна лепота разлог да се неко толико снажно заљуби у лепу особу, да све треба чинити како би се живот претворио у бајку. То је нешто што млада особа кроз безброј понављања слуша и гледа од најранијег узраста, упијајући овај сценарио и желећи да се и њен живот одвија према њему.

Као што је то проблем и са другим филмским сценаријима када неко одлучи да ће у стварности живети према њима – и овај сценарио је немогуће оживети у стварности. Чак и онда када неко покушава да увери јавност представљајући се лепим и срећним, увек постоје скривени аспекти коју ту слику кваре. Шта треба да се деси па да се колективно подсетимо да лепота није довољна, ни за љубав, а ни за срећан живот.