Магацини празни, уметници на улици

Када се Добрица Веселиновић, координатор кампање „Отворено о јавним просторима”, прошле године обратио општинама широм Србије са молбом да му доставе списак свих запарложених јавних простора, одговор га је прилично изненадио. Испоставило се да локалне власти немају појма чиме располажу, не поседују катастар који обједињује ове податке, а ствари додатно компликује државна имовина и она за коју нису сигурни чија је и да ли ће морати да се врати предратним власницима.

– Влада општа збрка, појављује се више власника истог простора, а највећи проблем је што власт ни сама често не зна чиме све располаже – објашњава Добрица Веселиновић, први човек кампање „Грађанских иницијатива” која се залаже за то да се неискоришћени јавни простори уступе уметницима, младима и невладиним организацијама.

– Обилујемо просторима које нико не користи. Ни држава ни општине не знају шта ће са њима. Ми предлажемо да те просторе запоседну уметници, да се тамо направе културни центри и домови омладине. Тамо можемо да организујемо пробе локалних бендова или филмске пројекције. Не разумем зашто да нешто пропада док млади немају простор за своје активности, а уметници не могу да стварају јер немају где.

Веселиновић је желео да од одговорних добије списак свих празних магацина, напуштених фабрика и месних заједница, али пошто, како каже, од тога нема много користи, кренуо је другим путем. Од сутра ће на блогу кампање „Отворено о јавним просторима” бити постављена интерактивна мапа на којој ће сваки грађанин моћи да мапира запуштени јавни простор, да постави његову фотографију, опише га и предложи шта би тамо могло да се организује.

– Чудно ми је да наши људи воле да воде високу политику, а не показују интересовање за јавне просторе који су власништво свих нас и држава нема право да са њима ради шта хоће. Зар не видимо да деца више немају где да се играју јер се у парковима подижу зграде. Државна имовина се продаје приватницима и претвара у шопинг центре, а никад се не уступа младима и уметницима.

Идеја ове кампање је да заинтересује људе за сопствено двориште и да их убеди да јавни простор мора да остане јаван. Не мора све да се приватизује, или, још горе, остане под кључем, верује Веселиновић.

– Ево на пример, баш на Карабурми где ја живим, месна заједница би могла да буде место где бисмо организовали концерте или пројекције филмова. А уместо тога издали су тај простор теретани на десет година.

Посебно је важно да се оваква места уступе младима и независним културним центрима који немају сталне изворе прихода. Као пример како треба поступати са запуштеним јавним простором, Веселиновић наводи Културни центар „Град” који је сада једно од најживахнијих културних места у Београду.

Осим тога, „Зајечарска иницијатива” је од напуштене зграде у центру града направила свој омладински клуб. Како и крушевачка „Асоцијација младих”, која блиско сарађује са „Грађанским иницијативама”, тражи од града простор у који би се уселила, Веселиновића често питају да ли се бори само за своју организацију или и за остале грађане.

– Тачно је да се негде уселе „Грађанске иницијативе” или групе које сарађују са нама, али ми желимо да пре свега будемо посредници. Ми можемо да се изборимо за неки простор а онда бисмо га уступали уметницима и младима.

Веселиновић каже да је најгоре када се нико не бори и не усељава и када општинари не уступају простор из страха „да ће то неко да упропасти тако да више ничему не може да служи”.

– Питам се чему служи сада – каже Веселиновић.

Јелена Стевановић