Нормализација свега

Да ли је било која промена добра? Сложићемо се да није. Па ипак, често се подразумева да сваки процес мењања људске заједнице јесте заправо развој, напредак. Погрешно верујемо да све што је ново мора да буде напредно, прогресивно, а све што није ново мора бити назадно, конзервативно. Из тога следи да се треба борити за ново, а против старог.

Изједначавање сваке промене са напретком може да се примени на друштвене норме. Без норми нема онога што се некада називало нормалност. Ако неко жели да избегне да се његово понашање оцењује као ненормално, најбоље је да уништи норму. Нормализација је појава да се нова понашања, која нису у складу са нормама заједница, уведу у заједницу како би их она прихватила.

Један од начина на који заинтересована група или појединци могу да нормализују одређену појаву у заједници јесте да је полако и постепено уводе. Ноам Чомски је указао како власти користе тај механизам кроз медијске манипулације. Код нас се то често назива „кување жабе” или стратегија малих корака. Ако жабу убаците у врелу воду, она ће одмах да искочи, али ако је ставите у хладну воду коју полако загревате, она неће приметити промене и остаће мирна све док не буде потпуно скувана.

Други начин за нормализацију неке појаве је тврдња: „Сви други то раде”. Тинејџер који пуши марихуану има потребу да му се у томе придруже и други чланови његове групе јер тада његово понашање постаје нормално.

Када се тинејџер спрема да изађе у петак увече, око 23 сата, на запрепашћени поглед родитеља узвратиће: „Шта ме гледате, па сви моји другови излазе у ово време”. Тиме ће превентивно уоквирити родитељску реакцију као забрану или дозволу његове нормалности.

Шта родитељ треба да уради у овој ситуацији? Да постави границу и уђе у конфликт или да попусти?

Као што је нормално да млади људи мисле да су најпаметнији и да свет почиње од њихове генерације, тако је нормално и да старији о томе имају сасвим друкчије мишљење. Треба прихватити да између генерација постоји конфликт, размена аргумената, дијалог са жељом да се успоставе правила која ће бити прихватљива и за једне и за друге.

Друштвени дијалог ће изостати ако су старији пасивни, уплашени од необуздане агресивности млађих, ако су сами себе дисквалификовали у погрешном уверењу да свет припада младима, ако се улизују младима претварајући се да су они такође млади и напредни. Без друштвеног дијалога, без конфликта, губи се дијалектичка тензија и равнотежа између ових група и ствари се померају ка жабокречини политичке коректности. Иако је разградња друштвених норми користила оним групама које су раније биле означене као ненормалне, она веома штети како породици тако и заједници.