Прве асоцијације на помињање речи карневал су плаже у далеким и топлим пределима, маске, обнажене играчице...

Да карневали, ипак, нису само обележје делова планете који имају благодет да им хлад праве палмине гране доказ су дубоки корени ових свечаности на европском тлу.

На просторе Балкана зимско-пролећни, колективни, друштвени спектакли у циљу прослављања живота и дочекивања пролећа и буђења природе, како каже др Весна Марјановић, начелница Одељења за проучавање народне културе Етнографског музеја, стигли су тек средином 19. века из германских и романских култура.

– У православној традицији карневал има делимични еквивалент у месопустима, месницама, у Белој недељи, последњем дану пред ускршњи пост. Ипак, све до краја 20. века понашање заједница у Белој недељи задржало је особености које нису подударне садржају карневала какви су карактеристични за, на пример, Немачку, Француску, Белгију, Италију – каже Весна Марјановић.

Светковине код нас, за разлику од оних у Европи, нису могле да стекну историјску утемељеност из поједностављено два разлога: честих и великих миграција становништва и неблагонаклоног става Српске православне цркве.

Заједничко нашим Белим покладама, маскарама, машкарама, мачкарама, фашандама и карневалима је то што манифестују тежњу да сваки облик људског деловања има почетну клицу.

– Карневалима се слави односно обележава почетак нове године, новог доба, новог вегетативног циклуса – каже наша саговорница додајући да је у германским и романским културама врхунац у последња три дана пред Пепељаву среду, а на франкофоном подручју у уторак. Сигурније је тврдити да су карневали ушли у Србију као производ савремене, масовне културе – сматра она.

У нашој традицији поворке нису биле строго устројене као у Европи. Наше маске су далеко оскудније: лица су се гаравила угарцима, облачиле су се пиџаме, дроњава гардероба, обавезна је била замена мушкараца у костиме жена. Практично, маске су се правиле од оног што се нађе.

Ипак, у данашњем облику, какве познајемо, стигле су у Србију, најпре у Војводину. Ту се преузео образац веселе атмосфере од представника народа германског подручја.

Прва белешка о карневалу у Белој Цркви је из 1852. И Панчевци су крајем 19. века почели да организују карневал, некако истовремено кад и у Врњачкој Бањи.

Наша саговорница истиче да није, ипак, оправдано да се кермеси, балови и маскенбали уврсте у претече карневала али да се могу сматрати зачетком лудичког спектакла – што је карневал у својој суштини. 

Весна Марјановић, која је и докторирала на ову тему, објашњава да су карневали обрнуте слике стварности. Масовна специфична игра у којој учествује читава заједница. Без обзира на пол, старост, статус у друштву – онај у Венецији имао је и задржао социјални моменат па се у карневалским данима омогућава једнакост и онима из најнижих слојева. На пример допуштано им је да улазе у балске дворане.

С друге старне, карневал у Келну, у Немачкој, носи јак политички моменат, док је светковина у Беншу, у Белгији, задржала традиционалност сакралног доба. 

----------------------------------------------

И наши градови у европскиј асоцијацији

Федерација европских карневалских градова настала је 1980. у Холандији. Седиште је у Хагу а прво су се ујединили Патрас из Грчке и Амстердам. Онда је „породица” почела да се шири: чланови су градови из Белгије, Луксембурга, са Малте, из Велике Британије... Из Србије до сада су задовољили стандарде које Федерација прописује: Бела Црква, Врњачка Бања, Панчево, Шабац, Вршац, Лесковац, Пожаревац, Београд.

----------------------------------------------

– Први карневал у Венецији одржан је још у 13. веку, тачније 1268, али неки сматрају да датира још из петог века.

– У немачком граду Келну, од 18. века традиционална светковина „fastnacht” постаје део борбе против друштвеног поретка: карневалом се гротеском и пародијом грађанска класа буни против актуелних прилика.

– У белгијском градићу Беншу карневал је задржао добро институционализовани ред у нереду. Настао је у другој половини 15. века и одржава се на покладни уторак а учествују искључиво мушкарци.

– У Шпанији и Италији, Француској током 19. века долази до улепшавања па се карневали претварају у живописне догађаје. Поједини еснафи: обућари, пекари, столари одређују посебна начела понашања, праве посебне маске што доприноси развоју такмичарског карактера.