Prvi tekst koji je napisao za list „Student” bio je o četiri kafane. Prvi prilog za Radio Beograd bio je o otvaranju Mekdonaldsovog restorana u Beogradu, ali ove kulinarsko-novinarske priče Nebojša Spaić namerno nije uvrstio u knjigu neobičnog naziva „Istinita i poučna istorija blagoutrobija i tek ponekog još uživanja sa zbirkom fantastičnih recepata”, koju predstavlja u ponedeljak.

Čitaocima je na meniju, od oko 200 strana, istorija, zanimljivosti sa domaćih trpeza i onih širom sveta iz potpuno ličnog ugla.Autor kaže da je motiv za izdavanje knjige bio to što „jednostavno voli da jede i pije”.

Iako je sve samo ne klasičan kuvar sa receptima, u štivu dugačkog naslova može da se pročita kako se spravlja kamilji burag. Ili, da je nabolje kada se šaran pre slavnog kraja u tiganju čak sedam dana živ drži u vodi sa začinima. Sa vodom u ustima prisećase nekih kafana kojih više nema u Beogradu, ali i novih mesta gde se skupljaju pobornici kafanskog božanstva.

–Kao svi majstori, naravno da neću otkriti kako sam došao do tih recepata – kaže Spaić, bivši novinar i sadašnji kodirektor pi-ar agencije,

– Ovo je potpuno lični ugao. Smatram da svako ima prvo na svoje mišljenje. Pa tako i ono koje se odnosi na ljubav prema jelu jer – dodaje uz smeh – rođen sam sa pet kilograma pa ista datira od najranije dobi. Takođe, jedem tri puta dnevno, više od 45 godina. Pisati o užitku u svakom obedu bilo bi idealno, ali kako je idealno nemoguće, knjiga je deo užitaka koje sam opisao u tekstovima, a onda na nagovor prijatelja uvrstio u knjigu u ediciji Priručnici, izdavačke kuće Dosije – dodaje.

U knjizi su i intervjui iz lista „Reporter” čija je ideja bila da izborom restorana, konzumiranja iste hrane koju bi naručio sagovornik Spaić opiše nečiju ličnost. Međutim, gastro pristup sagovornicima, među kojima su bili Dragoljub Mićunović, Bojana Lekić, Dragan Velikić, drastično je uticao na budžet lista, koji je ubrzo i propao, insistira naš sagovornik satirično da se navede taj podatak.

A na pitanje kako će reagovati ukoliko bude reakcija organizacija za zaštitu životinja, jer prasiće u SMS gastro prepisci, koja je takođe deo knjige, personalizuje, u svrhe konačnog užitka za one koji će ih pojesti, a na štetu malih roze bića, opet iskreno kaže: – Nadam se da će razumeti moju ljubav – prema prasićima.

Zagovornik stava da su kuvari oduvek bili važni ljudi u društvima, od dvorova do statusa današnjih medijskih zvezda, preko citiranja Ničeovih misli iz Zaratustre „da dobro jesti i piti nije isprazno umeće” i „duh jeste želudac”, Nebojša Spaić ne pristaje na modu u kojoj su imperativ dijete i zdrav život. – Surovi diktat zdravlja je sam po sebi bolestan – dodaje čovek koji voli da kuva i, još više, da jede. Sa zadovoljstvom peče ili začinjava dok ne voli da pravi sosove. Ono što ne bi nikad probao jesu pohovane oči gazela, kandže mladih krokodila, živog šarančića samo malko spržene kože na vrelom ulju ili tarantule (pa ni druge bube, osim reš skakavaca) u čokoladi, a što je gledao u dokumentarcima, do odomaćenih karfiola, punjene paprike i brokula.

Na nekom od budućih putovanja pokušaće da sazna tajnu jela od mozga pijanog majmuna, ali ipak ne planira nastavak drugog dela knjige.

-----------------------------------------------------------

Kafane u Beogradu solidne

Trenutnu stanje na beogradskom tržištu kafana ocenjuje solidnim. Dobra pljeskavica može da se pojede. Nedostaju prave etničke kuhinje. Ovde se ne može probati jelo iz Mađarske, nema restorana sa ruskom, nemačkom hranom, a kamoli sa meksičkom, argentinskom. Dobrih naših kafana ima. Samo što se neke zatvaraju, nema ih više, ali se zato otvaraju neke nove. Mene srce boli za „Zorom” u koju je odlazio i moj deda pre rata, kaže Spaić.

Andrijana Cvetićanin