Ода благоутробију

Први текст који је написао за лист „Студент” био је о четири кафане. Први прилог за Радио Београд био је о отварању Мекдоналдсовог ресторана у Београду, али ове кулинарско-новинарске приче Небојша Спаић намерно није уврстио у књигу необичног назива „Истинита и поучна историја благоутробија и тек понеког још уживања са збирком фантастичних рецепата”, коју представља у понедељак.

Читаоцима је на менију, од око 200 страна, историја, занимљивости са домаћих трпеза и оних широм света из потпуно личног угла.Аутор каже да је мотив за издавање књиге био то што „једноставно воли да једе и пије”.

Иако је све само не класичан кувар са рецептима, у штиву дугачког наслова може да се прочита како се справља камиљи бураг. Или, да је набоље када се шаран пре славног краја у тигању чак седам дана жив држи у води са зачинима. Са водом у устима присећасе неких кафана којих више нема у Београду, али и нових места где се скупљају поборници кафанског божанства.

–Као сви мајстори, наравно да нећу открити како сам дошао до тих рецепата – каже Спаић, бивши новинар и садашњи кодиректор пи-ар агенције,

– Ово је потпуно лични угао. Сматрам да свако има прво на своје мишљење. Па тако и оно које се односи на љубав према јелу јер – додаје уз смех – рођен сам са пет килограма па иста датира од најраније доби. Такође, једем три пута дневно, више од 45 година. Писати о ужитку у сваком обеду било би идеално, али како је идеално немогуће, књига је део ужитака које сам описао у текстовима, а онда на наговор пријатеља уврстио у књигу у едицији Приручници, издавачке куће Досије – додаје.

У књизи су и интервјуи из листа „Репортер” чија је идеја била да избором ресторана, конзумирања исте хране коју би наручио саговорник Спаић опише нечију личност. Међутим, гастро приступ саговорницима, међу којима су били Драгољуб Мићуновић, Бојана Лекић, Драган Великић, драстично је утицао на буџет листа, који је убрзо и пропао, инсистира наш саговорник сатирично да се наведе тај податак.

А на питање како ће реаговати уколико буде реакција организација за заштиту животиња, јер прасиће у СМС гастро преписци, која је такође део књиге, персонализује, у сврхе коначног ужитка за оне који ће их појести, а на штету малих розе бића, опет искрено каже: – Надам се да ће разумети моју љубав – према прасићима.

Заговорник става да су кувари одувек били важни људи у друштвима, од дворова до статуса данашњих медијских звезда, преко цитирања Ничеових мисли из Заратустре „да добро јести и пити није испразно умеће” и „дух јесте желудац”, Небојша Спаић не пристаје на моду у којој су императив дијете и здрав живот. – Сурови диктат здравља је сам по себи болестан – додаје човек који воли да кува и, још више, да једе. Са задовољством пече или зачињава док не воли да прави сосове. Оно што не би никад пробао јесу поховане очи газела, канџе младих крокодила, живог шаранчића само малко спржене коже на врелом уљу или тарантуле (па ни друге бубе, осим реш скакаваца) у чоколади, а што је гледао у документарцима, до одомаћених карфиола, пуњене паприке и брокула.

На неком од будућих путовања покушаће да сазна тајну јела од мозга пијаног мајмуна, али ипак не планира наставак другог дела књиге.

-----------------------------------------------------------

Кафане у Београду солидне

Тренутну стање на београдском тржишту кафана оцењује солидним. Добра пљескавица може да се поједе. Недостају праве етничке кухиње. Овде се не може пробати јело из Мађарске, нема ресторана са руском, немачком храном, а камоли са мексичком, аргентинском. Добрих наших кафана има. Само што се неке затварају, нема их више, али се зато отварају неке нове. Мене срце боли за „Зором” у коју је одлазио и мој деда пре рата, каже Спаић.

Андријана Цветићанин