Likovni umetnik fotografije, član Ulupudsa i profesionalni fotograf, Vukica Mikača u svojoj bogatoj profesionalnoj biografiji beleži više od decenije rada kao stalni saradnik Ateljea 212. Danas je fotograf pozorišta „Boško Buha”, a radila je kao slobodan umetnik za brojne magazine i novine širom nekadašnje Jugoslavije. Tokom 2009. samostalno je izlagala u Narodnom pozorištu u Beogradu portrete svih doajena dobitnika Dobričinog prstena, a u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije predstavila je portrete i scene iz predstava Sonje Vukićević. Dobila je Ulupudsovu plaketu za stvaralačke rezultate u 2008. i povelju Kruševačkog pozorišta za fotografije „Proklete avlije”. Uručena joj je zlatna plaketa Foto-saveza Srbije pod pokroviteljstvom Skupštine grada za fotoportret Ljube Tadića. Među brojnim umetnicima iz svih oblasti, bila je i kandidat za Nagradu grada Beograda. Tu su i specijalne nagrade „Mercedesa”, bronzana, srebrna i zlatna plaketa Foto-saveza Jugoslavije, kao i nagrade magazina „Bazar” i „TV Revije”. Izlagala je u zemlji i inostranstvu, a autor je i urednik fotografije u monografijama Svetlane Bojković i Ksenije Zečević. Trenutno je predsednik nadzornog odbora Ulupudsa i član inicijativnog odbora za obeležavanje stogodišnjice rođenja Laze Kostića. S prvim danima nove godine, Vukica Mikača već priprema novu izložbu fotografija koja će biti posvećena ogledalima. Za čitaoce „Politike” otkriva koje su ličnosti stale pred njen objektiv i kome bi ukazala poverenje da je fotografiše.

Teško je nabrojiti sve osobe koje su stale pred Vaš objektiv. Ovekovečili ste lica mnogih slavnih umetnika i glumaca, poput Petra Kralja, Mire Stupice, Olivere Marković, Đurđije Cvetić, Ružice Sokić… i na taj način učinili ih besmrtnim. Koje snimanje će Vam ostati u sećanju do kraja života?

Ostaće mi mnoga u sećanju. Sva snimanja sa Oljom Ivanjicki su bila inspirativna, sa primadonama Biserkom Cvejić i Mirom Stupicom duhovita, sa Duškom Jovanić hrabra, sećam se kad je vezana užadima perača prozora visila sa višespratnice, Danica Maksimović mi je smelo pozirala obnažena na Adi Bojani, ja sam bila u toplesu i usred snimanja spopadne nas smeh šta ako nas je u nenormalnim pozama ovekovečio paparaco iz grma. Pamtim i jedno snimanje Jadranke Jovanović u kupaćem kostimu kad su u bazenu svi gledali u nju i davili se. Nedavno sam imala retku ekskluzivnu priliku da slikam Olivera Mandića i Svetlanu Ražnatović zajedno i oboje ćelave! Stao mi je dah pred nesvakidašnjim prizorom. Naravno da sam napravila par antologijskih fotografija za svetski bijenale. Pamtim i jedno delikatno, skoro morbidno slikanje, a to je kad me je Ivana Žigon zamolila da ovekovečim mrtvog Stevu Žigona.

Da li je istina da pravog, umetničkog fotografa ne može da zavara nikakav lažni osmeh, već da pred njegovim objektivom padaju sve maske?

Istina je da pravog fotografa i dobrog psihologa, koji vidi više od drugih, ne mogu da zavaraju maske, veštačke trepavice... Imam sreću da vidim dobro i previše, sigurno je da postoje i fotografi koji su slepi i vide samo fasadu. U tom slučaju nema dobrog portreta. Važna je i plemenitost. Bezobrazluk i bahatost daju loš rezultat.

Za jednu od svojih izložbi pripremali ste se u manastiru, boravili sa monahinjama i saživeli se sa njihovim načinom života. Koliko Vam je to pomoglo u odabiru fotografija i postavci?

Nisam išla u manastir zbog izložbe. U manastiru Žiča boravila sam sa novinarkom Oliverom Bogavac jer smo pravile reportažu o životu monahinja. Igumanija i sestre su nas toplo primile. Boravile smo nekoliko dana u uzvišenom miru sa neverovatnom energijom. Kao pristojne pravoslavke gostoprimstvo smo poštovale i sva pravila života u manastiru. U 21 čas povečerje, u pet ujutru buđenje, pa na liturgiju... Volim prirodu i mir, tad sam u manastiru shvatila u kakve smo se mi materijalne mašine pretvorili po gradovima, bankama, kancelarijama, vrevama prepunim stresova.

Svoje poverenje da otkriju tanane slojeve duše ukazali su Vam velikani našeg glumišta, a pred čiji objektiv biste Vi stali?

Poverenje su mi ukazivali ne samo glumci nego i drugi umetnici, kao što su Petar Omčikus, Olga Jančić, Cvetko Lainović, Ričard Čembrlen, Nina Hagen, Bebi Dol... čitava paleta slavnih ličnosti, od Đinđića do Bajage, Klaudije Šifer, Ramba Amadeusa, Olivere Katarine... Ja stajem pred objektiv pozitivnih ljudi, prijatnih, ne samo dobrih fotografa. Zato su me fotografisali Nebojša Babić, Dejan Milićević, Dušan Mišić, Hemfri, Branko Pantelić, Željko Sinobad... Zanima me kako izgledam, jer da nema fotografije i ogledala niko od nas ne bi znao kako izgleda!

Protekla godina za Vas je bila značajna zbog velikog braja priznanja i nagrada koje ste dobili. Koje smatrate najznačajnijim i zašto?

Najznačajnije mi je što me esnaf nagradio, draga mi je Ulupudsova plaketa za stvaralaštvo u 2008. i što sam predlagana za nagradu grada Beograda, no imam ja još vremena do nje i nacionalne penzije. Imam puno radnih planova i već sam ugovorila dve izložbe za 2010.

Da se ne bavite fotografijom, šta biste izabrali za svoj životni poziv?

Pevala bih, pevala... al’ na način Maje Odžaklievske, Viktorije, Tereze Kesovije, Edit Pjaf, sa puno strasti, energije, ljubavi. Vidim mnogo pevača koji imaju glas ali su mrtvi na sceni kao da ne vole svoj talenat, kao da ne osećaju koliko nežan tekst pevaju, kao da sebe ne čuju.

U čemu smatrate da je razlika između Vas i drugih fotografa?

Svako od nas ima svoje viđenje stvari i kad se radi portret, i fotograf i portretisani daju sebe. Nalazimo se na pola puta. Fotografisanjem ličnosti fotograf u stvari fotografiše samog sebe. Upravo zbog toga, svaki fotograf dobija različit rezultat. Na kraju krajeva, svi slikamo sami sebe, drugačije vidimo istu ličnost i zato nema konkurencije. Svako gleda i vidi na svoj način i u tome je razlika.

Verujete li u sudbinu?

Verujem, ta gospođa mi se najviše prikrada i šunja privatno. Njeno prisustvo osećam u ljubavnom životu. Uverila sam se nedavno da je sudbina spojila mene i čoveka koga dugo znam. Pitamo se da li je trebalo da izgubimo tolike godine ljubavi i nežnosti...

Poslovno ne znam koliko je „umešala prste”, sve sam postigla uz maksimalno odricanje i krvav rad, bez neke preterane podrške. Iako sam uspešna, ne ponašam se kao razmažena uobražena umetnica. Idem na pijacu, kuvam, perem, čistim... uz sve druge poslovne, umetničke i porodične obaveze i životne torture.