Ликовни уметник фотографије, члан Улупудса и професионални фотограф, Вукица Микача у својој богатој професионалној биографији бележи више од деценије рада као стални сарадник Атељеа 212. Данас је фотограф позоришта „Бошко Буха”, а радила је као слободан уметник за бројне магазине и новине широм некадашње Југославије. Током 2009. самостално је излагала у Народном позоришту у Београду портрете свих доајена добитника Добричиног прстена, а у Музеју позоришне уметности Србије представила је портрете и сцене из представа Соње Вукићевић. Добила је Улупудсову плакету за стваралачке резултате у 2008. и повељу Крушевачког позоришта за фотографије „Проклете авлије”. Уручена јој је златна плакета Фото-савеза Србије под покровитељством Скупштине града за фотопортрет Љубе Тадића. Међу бројним уметницима из свих области, била је и кандидат за Награду града Београда. Ту су и специјалне награде „Мерцедеса”, бронзана, сребрна и златна плакета Фото-савеза Југославије, као и награде магазина „Базар” и „ТВ Ревије”. Излагала је у земљи и иностранству, а аутор је и уредник фотографије у монографијама Светлане Бојковић и Ксеније Зечевић. Тренутно је председник надзорног одбора Улупудса и члан иницијативног одбора за обележавање стогодишњице рођења Лазе Костића. С првим данима нове године, Вукица Микача већ припрема нову изложбу фотографија која ће бити посвећена огледалима. За читаоце „Политике” открива које су личности стале пред њен објектив и коме би указала поверење да је фотографише.

Тешко је набројити све особе које су стале пред Ваш објектив. Овековечили сте лица многих славних уметника и глумаца, попут Петра Краља, Мире Ступице, Оливере Марковић, Ђурђије Цветић, Ружице Сокић… и на тај начин учинили их бесмртним. Које снимање ће Вам остати у сећању до краја живота?

Остаће ми многа у сећању. Сва снимања са Ољом Ивањицки су била инспиративна, са примадонама Бисерком Цвејић и Миром Ступицом духовита, са Душком Јованић храбра, сећам се кад је везана ужадима перача прозора висила са вишеспратнице, Даница Максимовић ми је смело позирала обнажена на Ади Бојани, ја сам била у топлесу и усред снимања спопадне нас смех шта ако нас је у ненормалним позама овековечио папарацо из грма. Памтим и једно снимање Јадранке Јовановић у купаћем костиму кад су у базену сви гледали у њу и давили се. Недавно сам имала ретку ексклузивну прилику да сликам Оливера Мандића и Светлану Ражнатовић заједно и обоје ћелаве! Стао ми је дах пред несвакидашњим призором. Наравно да сам направила пар антологијских фотографија за светски бијенале. Памтим и једно деликатно, скоро морбидно сликање, а то је кад ме је Ивана Жигон замолила да овековечим мртвог Стеву Жигона.

Да ли је истина да правог, уметничког фотографа не може да завара никакав лажни осмех, већ да пред његовим објективом падају све маске?

Истина је да правог фотографа и доброг психолога, који види више од других, не могу да заварају маске, вештачке трепавице... Имам срећу да видим добро и превише, сигурно је да постоје и фотографи који су слепи и виде само фасаду. У том случају нема доброг портрета. Важна је и племенитост. Безобразлук и бахатост дају лош резултат.

За једну од својих изложби припремали сте се у манастиру, боравили са монахињама и саживели се са њиховим начином живота. Колико Вам је то помогло у одабиру фотографија и поставци?

Нисам ишла у манастир због изложбе. У манастиру Жича боравила сам са новинарком Оливером Богавац јер смо правиле репортажу о животу монахиња. Игуманија и сестре су нас топло примиле. Боравиле смо неколико дана у узвишеном миру са невероватном енергијом. Као пристојне православке гостопримство смо поштовале и сва правила живота у манастиру. У 21 час повечерје, у пет ујутру буђење, па на литургију... Волим природу и мир, тад сам у манастиру схватила у какве смо се ми материјалне машине претворили по градовима, банкама, канцеларијама, вревама препуним стресова.

Своје поверење да открију танане слојеве душе указали су Вам великани нашег глумишта, а пред чији објектив бисте Ви стали?

Поверење су ми указивали не само глумци него и други уметници, као што су Петар Омчикус, Олга Јанчић, Цветко Лаиновић, Ричард Чембрлен, Нина Хаген, Беби Дол... читава палета славних личности, од Ђинђића до Бајаге, Клаудије Шифер, Рамба Амадеуса, Оливере Катарине... Ја стајем пред објектив позитивних људи, пријатних, не само добрих фотографа. Зато су ме фотографисали Небојша Бабић, Дејан Милићевић, Душан Мишић, Хемфри, Бранко Пантелић, Жељко Синобад... Занима ме како изгледам, јер да нема фотографије и огледала нико од нас не би знао како изгледа!

Протекла година за Вас је била значајна због великог браја признања и награда које сте добили. Које сматрате најзначајнијим и зашто?

Најзначајније ми је што ме еснаф наградио, драга ми је Улупудсова плакета за стваралаштво у 2008. и што сам предлагана за награду града Београда, но имам ја још времена до ње и националне пензије. Имам пуно радних планова и већ сам уговорила две изложбе за 2010.

Да се не бавите фотографијом, шта бисте изабрали за свој животни позив?

Певала бих, певала... ал’ на начин Маје Оџаклиевске, Викторије, Терезе Кесовије, Едит Пјаф, са пуно страсти, енергије, љубави. Видим много певача који имају глас али су мртви на сцени као да не воле свој таленат, као да не осећају колико нежан текст певају, као да себе не чују.

У чему сматрате да је разлика између Вас и других фотографа?

Свако од нас има своје виђење ствари и кад се ради портрет, и фотограф и портретисани дају себе. Налазимо се на пола пута. Фотографисањем личности фотограф у ствари фотографише самог себе. Управо због тога, сваки фотограф добија различит резултат. На крају крајева, сви сликамо сами себе, другачије видимо исту личност и зато нема конкуренције. Свако гледа и види на свој начин и у томе је разлика.

Верујете ли у судбину?

Верујем, та госпођа ми се највише прикрада и шуња приватно. Њено присуство осећам у љубавном животу. Уверила сам се недавно да је судбина спојила мене и човека кога дуго знам. Питамо се да ли је требало да изгубимо толике године љубави и нежности...

Пословно не знам колико је „умешала прсте”, све сам постигла уз максимално одрицање и крвав рад, без неке претеране подршке. Иако сам успешна, не понашам се као размажена уображена уметница. Идем на пијацу, кувам, перем, чистим... уз све друге пословне, уметничке и породичне обавезе и животне тортуре.