„Попбокс” отишао у историју

„Попбокс”, домаћи сајт посвећен поп-култури, од јуче не ради због, како пише у саопштењу на порталу, „депрофесионализације домаће поп-културне сцене” и „неатрактивности оваквих подухвата за рекламно тржиште”.

Веб-магазин покренут 2004, по мишљењу многих, најозбиљније се у Србији бавио популарном музиком, филмом, модерном књижевношћу и стриповима. Објавио је више од 17.000 вести и 4.570 ауторских текстова, укључујући рецензије албума и филмских наслова. Ови текстови остају на страници popboks.com. Ипак, интересовање оглашивача било је недовољно да би портал и даље радио и објављивао нове чланке.

– Угасили смо сајт због недостатка финансија. Имали смо могућност да радимо без буџета, као што смо и морали у једном периоду, али нисмо хтели да нам репутација и релевантност опадају – каже Александар Павлић, уредник „Попбокса”.

Иван Маринковић, директор овог сајта, објашњава да су се спонзори повукли још 2008.

– Држао нас је ентузијазам, али финансијска слика се није побољшавала. Било је тешко убедити спонзоре у сарадњу – објашњава Маринковић.

Он додаје да проблеми нису толико настали због недовољног интересовања публике – сајт је „месечно посећивало 40.000 људи” – колико због слабих новчаних прилива.

„Попбокс” је покретао трибине о поп-култури, организовао концерте за неафирмисане бендове и пробао да се наметне као алтернатива масовној култури у којој доминирају фолк, лаке забавне ноте и ријалити програми. Неки од последњих текстова бавили су се најбољим гитаристима света, Дејвидом Боувијем и „Нишвилом”. Али, томе је дошао крај. Шта нам он говори о стању популарне културе у Србији? И Павлић и Маринковић истичу да се домаћа поп-културна сцена депрофесионализује, односно да постаје хоби оних који на њу излазе.

– Све је мање публике на концертима, посебно оне која је вољна да плати карту. Млади у концертима не виде културни догађај, музика им је небитна и неће да издвоје ни 150 динара за улазницу. Бендови и аутори не могу да живе од свог рада ако нису део естраде – увиђа Павлић.

Маринковић додаје да Дом омладине дуго није радио због чега је Београд у једном периоду остао без значајних концертних сала, да се музичко издаваштво пренело на „Јутјуб” и да се албуми не продају у це-де шоповима већ на пумпама.

– У земљи у којој је „Фарма” најгледанији шоу, „Попбокс” не може да постоји. Овде нема новца ни за велику културу, а како ће тек онда за поп-културу – пита се Маринковић.

Др Александар С. Јанковић са београдског ФДУ држао је у Дому омладине серију предавања о поп-култури за коју сада, поводом гашења „Попбокса”, каже да је „код нас маргинализована и смештена као андерграунд”.

– Владавина једнодимензионалне и површне масовне културе у свим аспектима нашег друштва говори о поједностављивању начина живота који се огледа у примарним емоцијама о којима говоре песме такозваних модерњака – објашњава Јанковић.

Гашењем „Попбокса” нестаје и мислећа култура, сматра Јанковић и као да се губе последње битке поп-културе код нас.

– Време је за реорганизацију и систематизацију, јер младих, нормалних људи има у Србији. Да се пребројимо. – позива Јанковић.

Шта даље, после гашења „последњег озбиљног, овдашњег часописа, који се бавио поп-културом”, како „Попбокс” назива Владислава Војновић, драматург и некадашња уредница филмске рубрике сајта.

– Има за „Попбокс” и његов садржај места, али је под знаком питања добра воља оних који могу да то место учине видљивим. У нашем одсуству културне политике и било каквих хуманистичких вредности, па сходно томе у одустајању од финансирања културе, они који о нашим судбинама одлучују воле да кажу да народне масе, а и интелектуалци, нити имају шта, нити желе да слушају, гледају, читају, па им онда, дакле, не требају рецензије, критике, есеји у вези са свим тим чега нема. А и у најсиромашнијим срединама глад за културом постоји – сматра Владислава Војновић.

Наша саговорница истиче да „поп-култура није оно што је некад била”, као и да на корицама албума и у њиховим суштинама више нису Едгар Алан По, Јунг, Кенеди, Маркс, Ајнштајн, Хаксли, Ме Вест и други који су красили албум „Битлса” „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band”. Ипак, она закључује:

– Али, није све ни у заглупљујућем агресивном кичу и простоти, који су, наводно, толико самоевидентни да се о њима нема шта рећи!