Ауторитет је заснован на поштовању. Ако је тачно да је око нас све више људи који не признају било какав ауторитет, онда живимо у друштву у којем је у ствари све мање поштовања. И зато треба да се подсетимо на везу ова два појма.

Људи се поштују онда када сматрају да друга особа има одређене квалитете које сами високо цене. Што су такви квалитети израженији, поштовање је снажније. За разлику од поштовања које је позитиван однос према другоме, однос страхопоштовања је негативан, зато што се неко понаша као да поштује зато што се плаши.

Појам „ауторитет” подразумева постојање најмање две особе: једне која је предмет извесног поштовања и која је због тога ауторитет, и друге особе која поштује прву. Иако неки погрешно мисле да је поштована особа та која има неку моћ да себе успостави као ауторитет, оно што њу заправо чини ауторитетом јесте поштовање других. Било ко има право да себе сматра заслужним, способним или особом са изузетним квалитетима, али увек су други ти који ту слику морају да потврде да би неко постао ауторитет. Појам ауторитета је повезан са друштвеном вертикалом јер претпоставља да је поштована особа, ауторитет, у односу на неку вредност изнад, дакле на неком вишем нивоу, а да је особа која поштује, испод, на неком нижем нивоу. Често је особа која је ауторитет истовремено и узор, онај у којег се гледа и на кога жели да се личи. У том смислу је однос према ауторитету често повезан са жељом да се буде као он, да се једног дана особа попне на његово више место и да га евентуално премаши. Зато је ауторитет повезан са жељом појединца да напредује, да расте и да се развија, па и да се попне навише у друштвеној хијерархији.

Идеја вертикалног реда, хијерархије, посебно је неприхватљива оним људима који не разликују – бити подређен од бити понизан. Корен речи „подређени”, „надређени” и „наредба” јесте реч ред. Да би добро функционисала било која организована група људи – људско друштво, заједница, породица – потребно је да јој се појединац у неким стварима подреди. А када већи број чланова заједнице подређеност брка са понизношћу, надређеност са бахатошћу, а захтев за подређивањем са понижавањем, вертикални ред је немогућ тако да се успоставља дисфункционално „спљоштено друштво”. А то је друштво без вредности, без поштовања, друштво које није добро за појединце који га чине.

Развојни пут који води ка „спљоштеном” друштву иде преко „спљоштене” школе, започиње у „спљоштеној” породици. Како су први ауторитети у свачијем животу управо властити родитељи, они су ти који треба да уче децу да поштују друге и да деци буду ауторитети.

Сабране колумне из „Политике”, „Психополис” је објавио у књизи „Уловити љубав”