Право на психотерапију

Свака људска заједница препознаје право својих чланова на болест. Када се неко разболи, други чланови заједнице препознају његову болест као посебно, измењено стање због којег он није у стању да извршава своје редовне обавезе. Зато је човеково право да буде болестан једно од универзалних људских права.

Иако питање болести на први поглед изгледа једноставно, оно је у ствари веома комплексно. Социолог Талкот Парсонс је покушао да ову комплексност објасни увођењем појма друштвене улоге болесника која је дефинисана са два права и две обавезе. Право да се буде болестан претпоставља да оболела особа није одговорна, па самим тим није ни крива за своју болест. Болесна особа не сме да буде кажњена због тога што је болесна. Болест јој даје право да буде изузета од својих уобичајених дужности и улога – да буде на боловању. Њена дужност је да чини оно што је у њеној моћи да јој буде боље, да оздрави. Зато је дужна да потражи медицинску помоћ и да сарађује са лекарима и другим здравственим радницима. Болесник је дужан да се лечи.

Заједница која болеснику намеће дужност да се лечи истовремено је дужна и да му омогући такво лечење. Из болесникове дужности да се лечи произлази његово право на лечење. Оболелом припада универзално људско право на лечење.

Слично је и када је реч о менталним болестима и поремећајима. Истраживања су показала да је најделотворнија терапија она која комбинује психофармаколошке лекове и психотерапију. Када некоме буде постављена нека од ових дијагноза, чиме се потврђује његов статус и улога болесника, он има право на ту, доказано најучинковитију терапију. Али ту настаје проблем, јер он своје право на лечење неће моћи да оствари.

Проблем настаје због тога што за разлику од психофармаколошких лекова који су веома доступни, психотерапија није доступна великом броју оних којима је веома потребна. Систем јавног здравства је тако постављен да због бројних разлога они којима је то потребно не могу да остваре своје право на лечење психотерапијом. Вероватно због тога и јесте веома велика потрошња психофармаколошких лекова.

Данас видимо да су се исплатили напори које су током претходних деценија уложиле генерације психотерапеута које су уклањале предрасуде и мењали негативну слику о психотерапији. Повећање броја оних који не само да немају отпор према психотерапији и психолошком саветовању, већ траже такву врсту лечења, створио је нови проблем. Онима који траже ову врсту помоћи и лечења систем то не омогућава. Зато је важно да у име психотерапеута подсетимо јавност да право на психотерапију јесте део универзалног људског права на лечење. Психотерапеути и грађани морају удружено да захтевају од државе да психотерапију укључи у здравствени и социјални систем.