Прогањање самога себе

Људи осећају кривицу након што у некој ситуацији, због неких околности, подлегу искушењу и учине нешто ружно, а када касније сами оцене да су веома лоше поступили. Осећање кривице можемо објаснити тиме да се особа унутар своје личности „подели” на један део који осуђује и на други део који трпи осуду и доживљава кривцу. Тада унутрашњи дијалог обично започиње речима: „Како сам могао да ...?”, „Зашто сам ...?” Део личности који оптужује обично зовемо савест, а само осећање „печење савести”.

Осећање кривице је повезано са неким одређеним поступањем у некој одређеној ситуацији. Оно је зато корисно јер помаже особи да одбаци негативно понашање и да донесе одлуку да се никада у будућности неће понашати на дати начин. Из тог разлога осећање кривице је мање, више пролазно осећање. А да ли је могуће да неко себе целог живота, стално због нечега прогања?

Ефектан начин да неко не само буде хронично незадовољан собом, већ и да себе презире или, чак, мрзи, јесте да усвоји его идеал. До тога долази када неко почне да верује да би као особа могао да буде достојан поштовања и љубави, само када би постао нека идеална, тачно замишљена особа. Реч идеал долази од речи идеја што указује да је неко замислио какав тачно треба да буде да би могао да буде задовољан собом. Како су идеали који се тичу лепоте, висине, боје очију, богатства, талента, статуса, итд најчешће недостижни, усвајањем его идеала особа је себе осудила на хронично незадовољство собом, самопрезир и трајни доживљај ниже вредности.

Други начин који доводи до тога да људи себе прогањању је да верују да имају права да се добро осећају „само ако” и „само док” испуњавају неки услов. На пример: само док су најбољи, само док раде нешто корисно, само док верују да су јаке личности, само док их сви људи око њих прихватају, итд. Последица тога што неко верује да вреди само ако ради нешто корисно, јесте да почне да се осећа безвредним чим за неко краће време престане да ради. Зато стално осећају присилу да раде, а доживљавају безвредност када престану да раде. Као да изнутра бичују сами себе: или себе нагоне да раде или се прогањају да не вреде.

Било да особа верује „Ја бих био вредно људско биће када бих ...” било да верује „Ја сам вредно људско биће само док...” она условљава прихватање саме себе испуњењем услова које је себи поставила. А условно прихватање себе јесте заправо неприхватање себе: „Не вредим, али ћу вредети када испуним услов.”

Решење јесте да престанемо да везујемо прихватање себе и властиту вредност са испуњењем неких услова. Себе и децу треба да научимо да се прихватамо безусловно, а да одбацујемо она понашања и поступке који су лоши. Лоши су поступци, а не људи.