„Валтер брани Сарајево”, „Ко то тамо пева”, „Зона Замфирова”, наставци „Тесне коже” и „Жикине династије” неки су од наслова домаће кинематографије који су, упркос томе што гледалиште зна напамет добар део сценарија, и даље у врху гледаности. Недавни новогодишњи и божићни празници били су последња прилика када су ова остварења по ко зна који пут емитована на малим екранима, али су без обзира на то донела висок рејтинг телевизијским кућама које су их приказивале.

Сами емитери потврђују да су, у недостатку новца за нове, стари филмови и познате домаће серије игра на сигурно када је о рејтингу реч.

Трећи део филмског серијала о Шојићу и Пантићу на Првој телевизији гледало је више од два милиона људи, па је забележен рејтинг од 13,15 одсто. Из ове ТВ куће наводе и да је прва два дела у просеку пратио сваки трећи гледалац.

Филм „Какав деда, такав унук” на Пинку пратило је, према њиховим наводима, 2.193.000 људи. Ови подаци сигурно нису толико изненађујући колико онај о гледаности истог програма у Хрватској. Загребачки „Јутарњи лист” је објавио да је рејтинг другог дела „Жикине династије” био 15,8 одсто што је још више него у Србији.

Поређења ради, авантуре хер Жике на телевизији РТЛ гледало је око 22.000 људи више него финале шоу-програма „Суперталенат” на тамошњој ТВ Нова.

– Не треба увек имати негативан став према репризама – сматра телевизијска критичарка Бранка Оташевић – јер квалитетна остварења могу да се понављају како би нове генерације виделе старе трендове у филмографији и старе глумце.

Међутим, у случају домаћих телевизија и поменутих наслова, свакако није реч о освајању нове публике, јер је уз овако честе репризе тешко замислити да постоји већи број оних који ове комедије никада раније нису гледали. Будући да истраживања о структури публике не постоје, одговор на питање ко чини та два милиона постаје јаснији тек када се у обзир узме податак да су гледаоци у Србији рекордери у времену које проводе уз телевизију.

– Ако смо рекордери у броју сати проведених пред екраном, онда бих рекла да је то једно прилично пасивно гледалачко море које по навици гледа све што се нуди – каже Бранка Оташевић. Тачно је, додаје она, да публика у тешким временима, засићена политиком, трага за смехом и радо гледа комедије што телевизије не пропуштају да искористе у трци за рејтингом.

– Телевизије иду линијом мањег отпора и рачунају на сигурну гледаност. Не ризикују да понуде нешто ново, па да виде да ли би то било још гледаније, него емитују оно што је проверено, већ виђено – сматра наша саговорница и додаје да је велика учесталост појединих наслова недопустива за телевизијску кућу којој је стало до престижа. Уместо тога, телевизије би требало да уложе у куповину нових садржаја или у сопствену продукцију.

Док се то не догоди, пошто смо о Новој години и Божићу гледали Шојића, Пантића и хер Жику, ускоро можемо да очекујемо „састанак” са Топаловићима из „Маратонаца”, Попадићима из „Бољег живота”, Прлетом и Тихим и осталим добро познатим јунацима.

А. Маринковић