Од на­шег спе­ци­јал­ног из­ве­шта­ча
Беч – Због те­сне кул­тур­не са­рад­ње из­ме­ђу Ср­би­је и Аустри­је, го­сто­ва­ња срп­ских умет­ни­ка по аустриј­ским гра­до­ви­ма одав­но су пре­ста­ла да бу­ду рет­кост. Кра­гу­јев­ча­нин Сла­во­љуб Га­лић Ђа­ни, до­бит­ник про­шло­го­ди­шње на­гра­де Ву­ко­ве за­ду­жби­не за ко­лек­ци­ју на­ки­та „Сно­ви Хи­лан­да­ра”, го­сто­вао је не­дав­но у Бе­чу по­во­дом из­ло­жбе „Сно­ви­ђе­ња, про­зрач­ност и ша­ро­ли­кост” на ко­јој је пред­ста­вио две но­ве ко­лек­ци­је на­ки­та – „Пут сви­ле” и „Про­ле­ће”, као и че­ти­ри ин­ста­ла­ци­је.

Из­ло­жбу је ини­ци­ра­ла и ор­га­ни­зо­ва­ла Мар­ти­на Ко­ја, су­пру­га аустриј­ског ам­ба­са­до­ра у Ср­би­ји, а отво­рио ју је срп­ски ам­ба­са­дор у Аустри­ји Ми­ло­ван Бо­жи­но­вић.

На отва­ра­њу из­ло­жбе Сла­во­љу­ба Га­ли­ћа и ње­го­вог аустриј­ског ко­ле­ге и до­ма­ћи­на Фло­ри­ја­на Ваг­не­ра би­ло је пре­ма­ло про­сто­ра за све за­ин­те­ре­со­ва­не. Гу­жву ни­је спре­чи­ло ни ло­ше вре­ме ко­је је све­га не­ко­ли­ко са­ти ка­сни­је иза­зва­ло по­пла­ве у цен­тру гра­да. Из­ло­жбе­ни про­стор ди­зај­не­ра Фло­ри­ја­на Ваг­не­ра у беч­ком сед­мом бе­цир­ку је јед­на од нај­по­се­ће­ни­јих зла­тар­ских адре­са и јед­на од оми­ље­них де­сти­на­ци­ја то­ком ма­ни­фе­ста­ци­је „Ду­ге но­ћи ју­ве­лир­ске умет­но­сти”. О Га­ли­ћу, са ко­јим је ово­га пу­та до­био при­ли­ку и да ди­рект­но са­ра­ђу­је, Ваг­нер ка­же:

– Не­ка­да­шњи ис­точ­ни блок је још увек у ду­бо­ком сну, на ње­го­вим тр­жи­шти­ма је пу­но уво­зних дран­гу­ли­ја ко­мер­ци­јал­них бренд ко­лек­ци­ја или на­ки­та из Тур­ске и Грч­ке. Ђа­ни је је­дан од рет­ких зла­та­ра са тих про­сто­ра ко­ји ства­ра­ју не­што ори­ги­нал­но. По­го­то­ву ми се до­па­да­ју ње­го­ве ин­ста­ла­ци­је ко­је у се­би има­ју не­што од ша­га­лов­ског ду­ха.

Че­ти­ри ин­ста­ла­ци­је, у ко­ји­ма Ђа­ни ком­би­ну­је еле­мен­те сли­кар­ства, ко­ла­жа и сво­је зла­тар­ске про­фе­си­је, на­ста­ле су из умет­ни­ко­ве по­тре­бе да про­ме­ни оп­ште­при­хва­ће­ну сли­ку о при­ме­ни на­ки­та:

– Же­лим да пре­не­сем по­ру­ку да на­кит по­сле од­ла­га­ња не мо­ра да се др­жи по фи­о­ка­ма или се­фо­ви­ма, већ да мо­же да по­ста­не са­став­ни део ен­те­ри­је­ра, од­но­сно про­сто­ра у ко­ме се жи­ви – об­ја­шња­ва Га­лић.

На­до­ве­зу­ју­ћи се на ре­чи Фло­ри­ја­на Ваг­не­ра о син­дро­му „Успа­ва­не ле­по­ти­це” у до­ме­ну ди­зај­на на­ки­та на на­шим про­сто­ри­ма, Га­лић при­ме­ћу­је да се ње­го­ве му­ште­ри­је у Ср­би­ји и да­ље во­де на­ви­ка­ма ку­по­ви­не чи­сте тр­жи­шне вред­но­сти ме­та­ла:

– До­ла­ском ко­мер­ци­ја­ле ни­ског ква­ли­те­та, до­шло је до то­га да се на­кит ку­пу­је из по­тре­бе. Ме­ни је жао што ве­ћи­на на­ших кли­је­на­та и да­ље по­ста­вља пи­та­ње „ко­ли­ка је це­на по гра­му”. То вам је исто као ка­да би­сте сли­ка­ра пи­та­ли ко­ли­ко ко­шта ква­драт­ни цен­ти­ме­тар ње­го­вог плат­на. Хо­ћу да по­ка­жем да је ди­зајн на­ки­та јед­на рав­но­прав­на гра­на при­ме­ње­них умет­но­сти.

„Пут сви­ле” и „Про­ле­ће” не на­ста­вља­ју ду­хов­ну тра­ди­ци­ју „Сно­ва Хи­лан­да­ра”, ко­лек­ци­је ко­ју ће бу­ду­ће ге­не­ра­ци­је осно­ва­ца из­у­ча­ва­ти у окви­ру пред­ме­та ли­ков­но вас­пи­та­ње. Ра­ди се о ко­ма­ди­ма мод­ног на­ки­та – кла­сич­ни­јег ка­да је у пи­та­њу „Про­ле­ће” и ин­тер­ак­тив­ног ка­рак­те­ра ка­да је реч о „Пу­ту сви­ле”:

– Та ли­ни­ја је про­бу­ди­ла ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње због то­га што су сви ње­ни еле­мен­ти мо­бил­ни и мо­гу да се ро­ти­ра­ју. На ва­ма је да ли же­ли­те да та цр­ве­на, љу­би­ча­ста или жу­та бо­ја бу­ду агре­сив­ни­је или не­жни­је. Осо­ба ко­ја но­си та­кав на­кит ак­тив­но уче­ству­је у кре­и­ра­њу мо­је ко­лек­ци­је – ка­же Га­лић.

Ма­ри­на Ба­у­ер