Смех је све само не једноставан или баналан детаљ у нашем животу, најновија су открића научника са европских универзитета. Смисао за хумор повезан је са бројним другим процесима у мозгу. Да бисте схватили шалу, ваш мозак се напрегне, али када је једном укапирате, задовољство не изостаје.

Када саслушамо виц, наш мозак ради на исти начин као и када лучи допамин, одговоран за функционисање центара за задовољство. Вероватно зато уживамо у шалама, открива професор на Кембриџу Дин Мобс. Што је виц смешнији, активност у мозгу је већа.

То је иста регија у мозгу која је заслужна за многе видове задовољства од дроге, секса до наше омиљене музике  тврди професор Мобс.

Али, радост коју осетимо када се смејемо далеко је сложенији процес од задовољства које нам пружају секс или храна.

Свака комика има два дела, пише недељник посвећен науци „Њу сајентист”. Прво је треба схватити, што је њена когнитивна димензија, а тек онда следи добар осећај. Шала активира оне делове мозга који су повезани са учењем, стварањем асоцијација и доношењем одлука, тврди Мобс.

Пол и тип личности одређују колико снажно ћемо се смејати. Жене и отворене и емоционално стабилне особе уживају у вицевима много више од мушкараца и повучених и преосећајних људи.

Нова истраживања су показала да смисао за хумор, некада потцењивана сазнајна способност, у ствари захтева огроман напор мозга.

„Схватити шалу... изгледа као тривијалан, интуитиван процес. Али снимци мозга нам показују да се дешава више него што можемо и да замислимо” каже после новог експеримента Андреа Самсон са Универзитета Фрибург у Швајцарској.

Током овог истраживања снимци мозга су показали да, док гледамо хумористички програм, смешне секвенце активирају оне делове мозга који се повезују да разумевањем језика и способношћу одржимо пажњу.

Самсон дели шале у две групе. У прву спадају оне у којима се карактери не споразумевају, па човек мора да одгонетне неподударност да би разумео виц. Као пример узимају серију „Мућке” када лекар у амбуланти пита Делбоја: „Пушите, господине Тротер?”, док Дел одговара: „Не могу сада, хвала Вам, докторе”.

У другу групу спада надреална комика као на пример: Два поларна медведа седе на ивици ледене санте. Један медвед каже другоме: знаш, све нешто мислим да је четвртак.

Самсон тврди да мозак више ради када обрађује први тип шале јер тада прави разлику између, на пример, онога што је лекар питао Делбоја и онога што је Делбој разумео као питање.

Ипак, појединим људима баш нонсенс приређује већу забаву. Самсон открива да је реч о особама које стално траже нова искуства, желе нове сензације и стимулансе кроз уметност, путовања или неуобичајен животни стил. Они ће се пре насмејати нереалној причи о поларним медведима.

Нестварне шале код њих активирају део мозга који знамо као хипокампус.

„Хипокампус је познат по обради нових стимуланса” објашњава Самсон.

Нонсенс нема разрешење и може се тумачити на више начина због чега је ближи људима са израженом потребом за новином и оригиналношћу. Следећи корак за научнике је да преко хумора истраже и депресију јер се зна да је код депресивних људи прекинут систем пружања задовољства.

Ј. Стевановић