Синдром „рањеног спасиоца”

Свакој заједници, сваком друштву потребни су хероји, јунаци. Херој је неко ко ризикује себе и свој живот, како би заштитио, сачувао неку вредност која је важнија од живота. Та вредност је увек друштвена јер заједница успоставља саму себе – породицу, племе, народ – као важнију од појединачног живота. Тиме код својих припадника гради систем вредности према којем су животи других људи важнији од појединачног живота.

Херој (или хероина) увек је онај који својим доброчинством некога спасава или тако што зауставља неку деструктивну силу или тако што пружа помоћ жртви. При томе увек негира себичност, преузима неки ризик, трпи неку штету. Гледано са стране, херој је увек спасилац.

Постојање хероја и приче о њиховим херојским делима су колективна потреба сваког друштва. Поред тога што се служе да се потврди колективни идентитет и заједничке вредности, оне служе и као педагошке поуке млађим генерацијама које усвајају друштвени систем вредности. Не може и не треба свако да буде херој, јер бити херој је идеал а не стандард. Идеали су, како је то неко рекао, као звезде: према њима се оријентишемо, а не покушавамо да их дохватимо.

Када у друштву, у заједници не би постојали хероји – отелотворени примери да је нешто важније од властитог живота – тада би је сачињавали само они појединци који су сами себи најважнији. Тада би се друштво претворило у скуп себичних појединаца. Да се то не би десило, свака заједница одржава свој систем вредности поштујући и славећи своје хероје, сећајући се њихових подвига, подижући им споменике, одајући им почасти.

Елементарне непогоде, ратне недаће и друге катастрофе прилика су да заједница препозна оне појединце који су својим поступцима показали да су хероји. Свака криза је прилика да нешто колективно научимо за будућност. Зато морамо, као што то раде сва интелигентна друштва, спречити да хероји, спасиоци постану жртве, губитници, да постану „рањени спасиоци”.

Претходна времена су показала да је наш менталитет такав да уместо да славимо своје хероје, ми их на различите начине претварамо у жртве њиховог херојства. Тиме поручујемо следећим генерацијама да „за идеале гину будале” и уништавамо друштвену кохезију.

Особа која је данима са много енергије организовала хуманитарну акцију постаје „рањени спасилац” када сазнаје да се поклоњена помоћ продаје. То је учи да никада више не буде жртва своје доброте, тако да губи мотив да у некој будућој несрећи помаже људима у невољи. Колеге које гледају лош однос друштва према породици настрадалог спасиоца, могу да закључе да је његова жртва била глупа. Од нашег односа према нашим херојима зависи да ли ћемо остати трагична заједница која најбоље показује у рату, а најгоре у миру.